Anatomija SNS destruktivnosti

Ko je pročitao „Anatomiju ljudske destruktivnosti“ biće mu jasno da ova bihevioristička klasika može objasniti spremnost da se laže (izvinjenje gospodinu Nebojši Krstiću – da se „spinuje“) a da ta laž ne smeta, naprotiv – da se u njoj uživa. Jače nego From premijer Vučić je Srbiji usadio osećaj bezvrednosti i bespomoćnosti, pa narod mazohistički zadovoljno gleda kako se Premijer budi u avionu od 200 evra! Tek kada se i narod probudi (makar sa glavoboljom) ova će država imati šansu.

Zamrznuta guvernerka Jorgovanka Tabaković, kao „nestranačka ličnost“, govori na Glavnom odboru SNS-a! Davne 2008. godine, u Krunskoj, ispod slike Zorana Đinđića, Ivica Dačić potpisuje famoznu Deklaraciju o pomirenju sa Demokratskom strankom, a danas ne želi da se vraća u tu „mračnu prošlost“…

Aleksandar Vulin povodom povratka Boguljuba Karića poručuje da „tajkuni više neće vladati Srbijom“, mada je od 2012. godine u koaliciji sa tim istim Bogoljubom! Bogo moj, ako ne za buđenje, valjda je ovo dovoljno makar za glavobolju?

„Ne dam im Srbiju, nisu je ničim zaslužili“ – grmeo je sa stranačke govornice Premijer kada je prihvatao kandidaturu! Ovaj dadaistički ispad dostojan kraljeva a ne premijera prošao je u javnosti dosta nezapaženo. Ne liči meni Vučić džaba na Luja XIV – pa i Luj XIV je nakon smrti predsednika vlade kardinala Mazarena, preuzeo kompletnu kontrolu nad tadašnjom francuskom vladom. Tako će biti i kod nas uskoro: Vučić će „sahraniti“ Aleksandra premijera, a „poroditi“ Aleksandra predsednika, lakoćom kojom se leptir izvlači iz košuljice gusenice (nisam rekao da je gusenica bila gubar). I sve će se to desiti u sekundi – naravno da Vučić nije i neće dati ostavku na mesto Premijera sve do izborne tišine – jasno je da to neće učiniti ne zbog (sebično) ličnih razloga već zbog Srbije.

Ovim putem poručujem premijeru da od mene nije ni mogao da uzme Srbiju, te ne može ni da mi je dâ, sve i da hoće! Odgovorno tvrdim da Srbiju volim mnogo više od Aleksandra Vučića, ta ne pristajem da se sa njim takmičim u patriotizmu. Humanista sam, žao mi je da izgubi. To višedecenijsko busanje u prsa patriotizmom svih naših novijih vladara jednom mora da stane. Besmisleno je hvaliti se nečim što se podrazumeva. Meša Selimović kao da je prisustvovao sednici Glavnog odbora SNS-e kada se zapitao: „Može biti da život postoji po nekom višem načelu, a ne samo po besmislu, po zlu, po ludilu…“

„Odlučio sam se da prihvatim kandidaturu za predsednika Srbije zato što čvrsto verujem da su ovoj zemlji potrebni rad, stabilnost, investicije, putevi i nove bolnice i budućnost“, govorio je Premijer odlučan da postane i Predsednik. Veličina vlasti je u tome da napravi sistem koji omogućava prosperitet nacije, demokratske institucije koje omogućavaju budućnost! Jadna je država čija će budućnost zavisiti od pojedinca, makar on bio tako neponovljiv i harizmatičan kakav je Vučić! Zapita li se Aleksandar šta će biti sa Srbijom kada u jednom trenutku ponestane novih funkcija za njega? Da li je lepo da nam sada bude ovoliko dobro, a da tada odjednom propadnemo?

„Budućem premijeru neću da budem na grbači, kao narod“ – reče naš doktor Džekil, ovog puta u ulozi gospodina Hajda, anticipirajući svoje buduće ponašanje kao predsednika Srbije. Zanimljivo gledanje – na svojoj grbači, poput kakvog modernog Atlasa, ovaj naš Titan misli da nosi ceo narod. Šta reći o čoveku koji neprestano živi u mitologiji?

„Pobeđivali ste tako što ste bili uz svoju stranku i rukovodstvo“ – reče na famoznoj sednici Premijer, dok su se u prvom redu smejali Nikola Selaković, Zorana Mihajlović i Bratislav Gašić. Milo im što su pobednici uz njih. I svi transparentno poručuju da narod može pobeđivati samo ako bude uz svoje rukovodstvo! Tako su nastali Ivica Dačić i Aleksandar Vulin, ali su tako nastali i botovi…

Čist romantizam – umeju da vole Rukovodstvo kao zenicu oka svog.

Jasno mi je i gde je mene Premijer svrstao (Glavni odbor SNS: „Vi ste uvek znali da pokažete razliku između nas i njih“) – u „njih“. U redu, ja sam njih, ali kada me već toliko ne voli zbog čega želi da mi pomaže i da me usrećuje? Oslobađam ga obaveze da o meni brine.

Ja sam se takođe probudio u jeftinom vazduplohovu i rešio da brinem sam u sebi. Sam počinjem svoju kampanju za Sašu Jankovića predsednika. Nije obećao da će me usrećiti niti me je obavezao da ga volim.

Znam da ću se zameriti Draganu J. Vučićeviću i Željku Mitroviću, ali je meni za početak kampanje to više nego dovoljno.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu