Foto: Aleksandra ĆukVeliki je nesklad između života žena kako ga zamišljaju muškarci i života žena kako ga žive žene. Muškarci zamišljaju da kada žene kaže ne, one misle da. Ako mi muškarci ne možemo da kao odgovor prihvatimo ne, onda „da“ nema nikakvog značenja u životima žena.
Glumica Anđela Jovanović je svojim postupkom – odbijanjem da glumi u istoj sceni sa Branislavom Lečićem u televizijskoj seriji Radio Mileva napravila rezonancu prekida jedne politike.
Žene žive dve politike: politiku muškog nasilja i politike poricanja istog. Žene isto tako žive beleške koje prave – tišine svih zlostavljanih žena.
One žive „neprijatni događaj iz prošlosti.“ Samo preživela žena zna šta se krije iza ove sintagme.
Mi ostali samo možemo da se pitamo šta je rekla, ali i šta nije rekla, šta je sve to mogla da kaže, ali isto tako i sve ono što nije mogla da kaže, sve ono što je morala da prećuti – sve ono što je morala da preživi kako bi ostala živa.
Muškarci počinioci žive „povredu časti i ugleda.“
Šta znače ovi koncepti? Znamo da su počinioci su i časni i ugledni muškarci.
To nisu neki tamo nepoznati silovatelji. To su poznati muškarci.
Mi neke tišine možemo da čujemo jedino onda kada se iste prekinu.
Počinioci podrazumevaju tišine – one umnožavaju ćutanja žrtava.
Prekidi se umnožavaju onda kada žrtve progovore.
Treba naučiti slušati govor unutar prekida.
I naučiti gajiti osećanje gorčine – znak odbijanja opraštanja i zaborava.
Žrtve seksualnog nasilja osećaju razumnu tugu. Žrtve seksualnog nasilja gaje opravdanu gorčinu.
A u svetu, ali i u svemiru ima nešto što možemo da izaberemo i kao takvo imenujemo kao jednostavnu predanost – verujmo Anđeli Jovanović i ne verujmo Branislavu Lečiću.
Počinioci koriste različite mentalne operacije koje se materijalizuju – u neverovanje žrtvama.
Počinioci i legitimišu i poriču svoje ponašanje. Važno je da znamo da to predstavlja kontinuum.
Onda kada legitimisanje nije moguće, u funkciju se stavlja poricanje.
Počinioci poriču nejednakost koja postoji između njih sa jedne, i žrtava njihovog nasilja, sa druge strane; poriču počinjenu nepravdu i poriču odgovornost za nanošenje iste.
Poricanje kao taktika počinioca postaje nemoguća kada nam žene kažu: da ih svakih 18 sekundi neki muškarac tuče, da ih svake tri minute neki muškarac siluje – onda kada 137 žena dnevno muškarci ubiju samo zato što su one žene.
Počinioci najčešće kao argumente svoje odbrane koriste dve reči: izbor i pristanak. Ali ni izbor ni pristanak nisu relevantni koncepti u životima žena, jer isti žene moraju da žive u uslovima nadmoći muškaraca.
Žene preživljavaju u istim tim uslovima, dok seksualno nasilje otkriva u kojoj meri žene nisu muškarci.
Žene od muškog nasilja mogu da izgube pamćenje – one preživljavaju zahvaljujući zaboravljanju – ne sećajući se šta im se dogodilo.
Ali iste te žene su sposobne da povrate svoje pamćenje – sete se šta im se dogodilo.
Ono što je za muškarce fantazija – silovanje – za žene je noćna mora.
Na nama je hoćemo li dozvoliti da počinilac preko zakona i pravnog sistema ućutka još jednu žrtvu koja je progovorila.
Ili ćemo da povedemo rat protiv zaglušujuće tišine
Izbor je na nama. Još jednom izbrojimo žene koje su muškarci ubili od početka ove godine i stanimo uz žene koje su još uvek žive da one ne budu sledeće.
Ima reči koje još ne mogu da se izgovore.
Ali ima vremena i mesta, i u svetu i u svemiru kada jedna žena sluša pre nego što druga žena počne da govori.
Žene pričaju onda kada slušaju. I žene slušaju onda kada pričaju.
Jedna je drugoj rekla: verujem ti. Druge su joj rekle: verujemo ti.
Autor je građanski aktivista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
