Aneks G u Giginoj šupi

Aneks G je takođe moja omiljena tema od vremena kad ga je smislio Miroljub Labus kao dodatak Sporazumu o sukcesiji, koji je u globalu uzev, zbilja ispao dosta povoljan po državu Srbiju. Sami građani i firme iz Srbije prepušene su, međutim, Aneksu G koji ih u principu upućuje da svoja imovinska, radna ili penzijska prava ostvaruju na bazi stanja od 31. decembra 1990. godine pred sudovima države sukcesora u kojoj su ta prava nastala, a sve države sukcesore obavezuje da obezbede uslove u kojima će pred njihovim sudovima u tim stvarima svi učesnici biti ravnopravno tretirani bez obzira da li su njeni državljani, ili nisu. Ukoliko se države sukcesori o tu obavezu ogluše država Srbija ima pravo da pokrene mehanizam iz Sporazuma o sukcesiji kako bi svoje građane i firme zaštitila. Međutim, postoje ozbiljni izgledi da neke institucije Evropske unije, jednom u dalekoj budućnosti otkriju, kako se to posle 30 godina članstva u EU dogodilo Grčkoj, da je Srbija zemlja bez države. Komisija za sprovođenje Aneksa G nije se, zbog blokade iz Hrvatske, sastala dve godine, a naša strana nije načisto sa tim ni da li su oni uslovi za intervenciju države ispunjeni ili nisu, a još manje je načisto sa tim da li bi EU volela da Srbija, koja se ubi da postane stvarno kandidat, pravi gužvu oko ponašanja Hrvatske, koja samo što nije postala njen član. Pa zato koristim ovu kolumnu da podsetim građane Srbije, koji misle da imaju stanarsko pravo u Hrvatskoj, da im u aprilu ističe već jednom produženi rok da se, po hrvatskim zakonima, u Hrvatskoj prijave za regulisanje tog prava. Jer, kako kaže komesar za izbeglice Vladimir Cucić, sem što su njihove potrebe stvarno ovde a prava su im ostala tamo, džaba im je tražiti nešto više od onoga što hrvatski zakoni nude pisanjem peticija „gospodinu Tadiću, gospodinu Cvetkoviću, gospodinu Krkobabiću, pa čak i EU, jer su sa sličnim efektom svoju peticiju mogli da pošalju i Gigi u šupu“. Jer, podseća s pravom gospodin Cucić, nije im stanove uzela ni Srbija ni EU.To je tačno, smatram ja, ali nije poznat ni jedan jedini slučaj da je Srbija zalegla za prava nekog svog građanina-pojedinca, pa im je Gigina šupa podjednako dobra adresa kao i Vlada Srbije, na primer, i sa tog žalosnog razloga. Čak je i Milošević, vajni zaštitnik srpskih nacionalnih prava, trgovao na primer sa gospođom Helen Bentli kad su neka pojedinačna prava građana Srbije bila u pitanju, a na štetu tih građana. Medjutim, građani kao pojedinci se u ovim stvarima sukcesije i Aneksa G još nekako i drže, ali imovina naših preduzeća, na primer u Hrvatskoj, i zahvaljujući u međuvremenu ovde obavljenoj privatizaciji, kojom najčešće nije bila obuhvaćena, i zahvaljujući propasti i tih privatizacija i mnogih preduzeća i bez privatizacije, tretira se više kao Alajbegova slama. Mada je pre par godina država Srbija pozivala ovdašnja preduzeća da joj, ne zna se zašto, prijave svoju imovinu u Hrvatskoj, nije poznato da je u tom pogledu bilo šta preduzela. Poslednji koji je, istina takođe aktima dobre volje na koje hrvatska strana nije uzvratila, nešto oko toga preduzimao, bio je Dragomir Popov tada direktor Savezne direkcije za imovinu. Otad te stvari teku više stihijski i setimo ih se, u dnu novinskih strana, samo kad neki radnik, kao neki dan radnik prodavnice Borelija u Somboru, zapreti da će se spaliti zbog nebrige države za nerešene imovinske sporove sa Hrvatskom. Ne znam da li je čovek u pravu ili nije, ali kladim se da ni u našem delu Komisije za sporovođenje Aneksa G takođe ne znaju.

ĐURĐINA: Biografi su zabeležili da je bradati Nikola Baja Pašić celog života brinuo da li je usrećio svoju ženu. Gospođa se zvala Đurđina. Nije mu to međutim smetalo da njeno danas retko ime upotrebi u potvrdu svojih političkih veština i manira. Tako je nastala sledeća anegdota. Dođe neki strani novinar da pravi intervju s Pašićem, a njegova žena donese slatko. Pašić joj se tada, onako usput, obrati imenom na primer Jelena, ali svakako ne njenim. Pitali ga onda saradnici zašto je to učinio, a Pašić kaže: kad ovaj novinar objavi intervju, a ja njime ne budem zadovoljan to će ime biti dokaz da mu se ni u ostalim stvarima iz intervjua ne može verovati. E, to se u prošloj kolumni dogodilo i meni. Javili su mi da gospodin Miroslav Bogićević, vlasnik šabačkog Farmakoma, nije bio na savetovanju ekonomista na Kopaoniku. Ni na ovogodišnjem ni na bilo kom drugom ranijih godina. Dakle, nikad. Nisam čak ni svog informatora za gušu, od velike mi je koristi i inače mu se takvi previdi ne događaju. Ali, moja prošla kolumna ode u propast. Izvinjavam se gospodinu Bogićeviću, ako mu to nešto znači.