Anine propuštene šanse

Kad je u junu 2017. prvi put postala predsednica Vlade, u javnosti se vodila žustra rasprava o progresivnosti njenog izbora, uprkos regresivnosti režima kome pripada.

Govorilo se da je Vučić odabirom Brnabić za mandatarku „ispisao novu stranicu u istoriji srpske demokratije“, te da se Srbija izborom predsednice Vlade koja nije pripadnica većinske heteroseksualne populacije našla u društvu sa slobodarskim Islandom, Irskom, Belgijom i Luksemburgom.

Polemika se te 2017. mogla svesti na pitanje – da li će Brnabić na najvišoj političkoj funkciji doprineti da položaj LGBT+ ljudi bude i pravno i stvarno unapređen. Da li će predsednica Vlade, koja sebe identifikuje kao lezbejku, učiniti nešto da društvena zajednica kojoj pripada živi bolje?

Pri formiranju prve Vlade Ane Brnabić, većina diskutanata gajila je umerenu do snažnu nadu da će ona napraviti vidljive korake ka unapređenju ravnopravnosti i da je to već učinila pozicijom koju je preuzela.

Većina je smatrala da desno orijentisani SNS neće zauzdavati Brnabić na ovom polju i da vladajućoj stranci trebaju takvi međunarodni poeni. Za Brnabić se solidarno govorilo da joj treba dati šansu. I da joj, pre svega, treba dati vreme. Pet godina kasnije, u ekspozeu Brnabić nema ni reči o položaju LGBT+ ljudi.

Sintagmu ljudska prava ona je pomenula samo jednom, u bezličnom i generičkom nizu. „U oblasti borbe protiv diskriminacije“, kaže predsednica Vlade, „a sa ciljem izjednačavanja mogućnosti za pripadnike osetljivih grupa da na ravnopravnoj osnovi sa drugima uživaju sva ljudska prava i slobode, postignut je značajan napredak u jačanju zakonodavnog i strateškog okvira…“

Dakle, unapređenja položaja LGBT+ ljudi nema u planu nove Vlade, kao što ih nije bilo ni ranije. LJudska prava osetljivih grupa – što je eufemizam i za lezbejke kojima pripada Brnabić – normativno su napredovala. Kao i u drugim oblastima, taj napredak vide samo predstavnici vlasti, moguće sa visokih kula Beograda na vodi.

U stvarnosti, LGBT+ ljudi u proteklih pet godina nisu osetili da politiku zemlje vodi jedna od njih. LGBT+ zajednici su onda, ali i danas, uskraćeni pravo na dostojanstven život, slobodu mišljenja i izražavanja, pravo na rad, nasleđivanje, porodični život, pravo na slobodno kretanje, okupljanje i ličnu bezbednost.

U septembru 2022. Upravni sud je potvrdio stav ministarstva unutrašnjih poslova, koje je deo Vlade Srbije, da je „pravo na okupljanje LGBT+ ljudi ograničeno zbog pretnje eskalacijom desničarskog nasilja“.

Prema godišnjem izveštaju organizacije Da se zna, tokom 2021. učinjeno je više protivpravnih radnji motivisanih mržnjom prema LGBT+ ljudima nego ranije – 37 odsto više nego 2020. godine i 24 odsto više nego 2019.

Dok krivična dela, zabrane, diskriminacija i mržnja bujaju, čini se da je domaća javnost – a možda čak i LGBT+ zajednica – odustala od postavljanja bilo kakvih zahteva i očekivanja pred Anu Brnabić.

Ugušene jednopartijskom disciplinom, utihnule su i nade u unapređenje ljudskih prava. Ako je i tako, možda je došlo vreme da kažemo da su šanse propuštene i da je vreme isteklo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.