Anti-poštovanje

Ne ulazim u razloge, ni jedne ni druge strane, samo konstatujem da je juče svakome izgleda bilo dopušteno da se pokloni Đinđićevoj seni osim Jeremiću. Ima u tome čudnog nasilja. Ali ne bih ni o njemu, i ono je epifenomen. Ono što je tu glavno je sledeće: nigde, naime, nisam video ni redak posvećen isto tako jednom drugom izrazu poštovanja (poštovanja?) za Đinđića, onome koje je došlo iz Vučićevih redova. Ni povraćanja, ni skandalizovanja nad njim, među onima koji ortodoksno bdiju nad čistotom Đinđićeve uspomene. Vesić, koji je nekad radio za Đinđića – pisci hagiografije neka to, molim, ne preskoče – a koji danas mrtav-ladan radi za Vučića, svoje je divljenje za bivšeg šefa okrunio širokom elaboracijom plana spomenika koji će Đinđiću biti podignut.

Naravno da je suvišno reći da spomenik nije sporan. Ali, da li su sporni oni koji ga podižu? Nije, dabome, propušteno da se naglasi da iza svega stoji Vučić. Za one koji se gade Jeremićevog poštovanja za Đinđića, Vučićeva namera je po svemu sudeći nesporna. (Inače bi se valjda oglasili!) Teško je objasniti taj dvostruki standard, i majstoriju u kojoj glavno postaje sporedno, a sporedno glavno. Vučić je probu napravio sa Pekićem, i to mu je uz obilnu pomoć udovice prošlo. Što sad Cvetni trg i nesrećni Pekićev spomenik liče na pustinju usred grada, tačnije rečeno: ne liče ni na šta, to nikom ništa, bitno je da se jedan uljez ubacio u društvo kojem nikada nije pripadao, i da sad u njemu ima glavnu reč. Ako nije jasno, uljez je Vučić. Najmanje što se može očekivati od onih koji su juče s gađenjem propratili komemorativnu rečenicu Vuka Jeremića jeste akcija kojom bi se ovome uljezu uzelo pravo da bdije nad podizanjem spomenika Đinđiću. Ako im treba potpis, ovaj imaju.