Antievropska inicijativa za ukidanje RTS-a

Tako je proteklih dana, putem jednog broja medija i društvenih mreža u javnost stigla informacija da predstavnici zajedničke izborne liste Ujedinjena demokratska Srbija predlažu ništa manje nego ukidanje Radio-televizije Srbije, republičkog javnog servisa.

Uživajući valjda što su se toga prvi setili, ovi pretendenti na poslanička mesta pogazili su ranija obećanja da će njihova lista biti proevropska i da oni teže evropskim vrednostim.

Naveli su inicijatori detalje odavno poznate najširoj javnosti, da RTS ne obavlja dobro svoj posao, da je pogotovo neprofesionalan i diskriminatoran u informativnom programu, jer ne omogućava opoziciji, pa ni širem kritičkom mišljenju da se artikulišu u programima javnog servisa.

RTS krši naše zakone, a i standarde demokraskog sveta u vezi sa misijom javnog medijskog servisa. Te su činjenice zapisane u mnogim naučno-stručnim radovima i istraživanjima, od kojih je neke pisao i autor ovog teksta.

Sve je tačno, RTS ne informiše svoju publiku objektivno i uravnoteženo, jednostavno, nije na nivou društvene funkcije koja ga definiše, ponaša se kao propagandna transmisija vlasti.

Evropska medijska politika i njen regulatorni okvir za oblast medija odavno prepoznaju ovakve situacije.

Problema u funkcionisanju svih tipova medija, pa i javnog servisa, uvek je bilo i još će dugo biti. I paradigmatični BBC, prvi javni servis u svetskim razmerama, prošao je kroz fazu državnog paternalizma kada su se, a i mnogo kasnije, u njegovim sadržajima mogli uočiti uticaji države.

I u drugim zemljama bilo je sličnih pojava.

Uprkos svemu tome, jedan od bazičnih evropskih stavova i danas jeste da je javni medijski servis dragoceni deo medijskog sistema, javno dobro koje treba da omogući sve ono što komercijalni medijski servisi ne mogu i ne moraju.

U skladu s tim krucijalnim opredeljenjem Evropa je stvorila čitav niz dokumenata i mehanizama: konvencija, direktiva, preporuka, zaključaka, kojima se podržava i podstiče rad javnih medijskih servisa.

Osnovni stav je da one medijske kuće koje su definisane kao javni servis, ukoliko ne ostvaruju svoje normativno određene funkcije, treba regulatorno i samoregulatorno usavršavati, pažljivije birati kadrove koji će u njima da rade, podsticati samostalnost, nezavisnost, kreativnost i odgovornost, stvarati ukupnu društvenu atmosferu u kojoj će javni servis doći do izražaja.

Ovakav pristup u Evropi ojačan je posebno posle pada Berlinskog zida kada se čitav niz nekadašnjih socijalističkih zemalja opredelio da svoje državne radio-televizije transformiše u javne servise. Svi oni imali su probleme i imaju ih i danas.

Počev od poljskog javnog servisa, koji je prvi krenuo ovim putem i koji je imao značajne uspehe, ali mu se danas dešava veliki pad. Slično se dogodilo u Češkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji. Smenjivalo se napredovanje i nazadovanje.

U svim ovim zemljama građani i stručna javnost imali su jake razloge da budu nezadovoljni javnim servisom i da traže promene.

Ali, nigde, ama baš nigde, nije se čuo predlog da se javni servis ukine zato što nije dobar.

U svim ovim zemljama se shvata da je javni servis evropski standard, da je deo najboljeg evropskog iskustva, čak i onda kada u pojedinačnim slučajevima posrće i nedovoljno opravdava sebe.

Javni medijski servis je deo ukupnog društvenog ambijenta kao i sve drugo. Kao parlament, vlada, sudstvo, univerzitet. Da li je u Srbiji sve to idealno? Jesmo li zadovoljni Narodnom skupštinom Srbije?

Hoćemo li je ukinuti jer nismo? A vladu?

Na Beogradskom univerzitetu je bilo plagijata, na Kragujevačkom korupcije, hoćemo li ukinuti ove univerzitete?

Šta radimo sa sopstvenom decom kada nisu dobra?

U mučnom snalaženju da se afirmišu na političkoj sceni, umesto na pravi, društveno celishodan način, predstavnici izborne liste UDS posegli su potpuno nepromišljeno za idejom koja im se učinila marketinški konjukturna i koja može populistički da deluje.

Ova temeljna neodgovornost nije ništa drugo nego zloupotreba inače opravdanog nezadovoljstva mnogih građana, koji možda u trenutku neće razmisliti o mogućnosti da nam ostanu samo Pinkovi, Hepiji i slični, jer N1 i Nova S nemaju terestrijalno emitovanje nego se distribuiraju samo u kablu, što ne omogućava potpunu dostupnost.

Lako je podilaziti nezadovoljstvu, teško je doprinositi promenama. Kad nešto ne funkcioniše dobro, da se ukine!

Ako bi inicijativa UDS bila prihvaćena, Srbija bi bila jedina zemlja u Evropi bez javnog servisa. Bio bi to sramni doprinos nedovršenoj tranzicji i dokaz retrograne svesti ne samo u sadašnjoj vlasti nego i kod onih koji žele da je smene.

Ideja ukidanja javnog servisa, kao izrazito antievropska, očigledno je izraz nekompetentnosti, neodgovornosti i olakog posezanja za mogućnošću površne promotivne koristi.

I na kraju. Na izbornoj listi Ujedinjene demokratske Srbije je i Građanski demokratski forum. Ova politička organizacija nikada, ni u svojim organima ni u širem članstvu, nije ni razgovarala, a kamoli donela odluku o pomenutoj inicijativi. Naprotiv, iz programskih dokumenata GDF i iz stavova ove organizacije je potpuno jasno da je inicijativa o ukidanju javnog servisa neprihvatljiva.

Autor je univerzitetski profesor i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma