foto FoNet Milica VučkovićVladica Cvetković s pravom uživa ugled u mislećoj Srbiji. Poštovanje dela javnosti do koga dopiru istinite informacije nije stekao svojim zvanjima i titulama, već višegodišnjom srčanošću i doslednošću kojima, kao vrhunski intelektualac, brani civilizacijske vrednosti i van svoje profesionalne orijentisanosti.
Zato hoću da verujem da je polemika između njega i grupe njegovih kolega otklonjiv nesporazum između ljudi opredeljenih da dele isti sistem etičkih, stručnih i naučnih vrednosti. Možda će sledeće činjenice pomoći bar delimičnom razjašnjenju:
1. Kada je pisao ne samo o temama koje nabraja (ratni zločini, borba za LGBTQ, pravo predsednika SANU na javno izraženo mišljenje), nego i o mnogim drugim – posebno o očuvanju akademskih vrednosti na Univerzitetu – akademik Cvetković je uživao punu podršku svojih kolega.
2. On ispoljava tipičan sindrom „tunelskog viđenja“ kada (uzgred tačno) uočava „da danas u Srbiji o rudarstvu nema razgovora“. U današnjoj Srbiji nema pravog razgovora ni o jednoj temi. O nekima je javna rasprava onemogućena, a o nekima može formalno da se povede, ali to ne ometa Vođu da radi šta hoće.
3. Može se lako zamisliti „s kakvim se problemima suočavaju geolozi na terenu“. Da li je to zato što su domaćinima stvorili uslovni refleks: prvo dođu (bez pitanja i objašnjenja!) ljudi s čudnom opremom, potom sledi ucenjivanje, pa prinudno iseljenje uz nepravičnu naknadu. Naš seljak je gostoljubiv – nikad nisam više bio nuđen kafom, rakijom i slatkim nego kada sam uzimao uzorke vode i zemljišta širom Srbije i Bosne – ali su domaćini tačno znali kada i zašto dolazim.
4. Dopuštam da je došlo do „razvoja antirudarske histerije u Srbiji“, ali zar to nije ohrabrujući znak? Ovaj nesrećni i napaćeni narod već 35 godina trpi poniženja, iste „vojvode“ mu ruše snove, potom pravo na dostojanstven život, na kraju i ognjište, da bi s nove lokacije gledao pustoš koju prave ekološke megaubice poput Ziđina. Prvi put posle dugo vremena skupio je hrabrost da tiraninu kaže: „Sada je dosta!“
5. Projekat Rio Tinto „izvučen je kao glavna poruka“ zato što je paradigmatičan za svu osionost i beskrupuloznost donosilaca odluka. Kasno je da se ozelenjava „mesečeva površina“ u Boru i Majdanpeku ili gradi nova planina Starica, ali može da se sačuva život u Podrinju ili u dolini Mlave, između divljački zagađenog Peka, Timoka i drugih reka pretvorenih u otpadne kanale.
6. Ne postoji „zeleno rudarstvo“, ali je moguća eksploatacija ruda uz minimalno ugrožavanje životne sredine. Da li su to ekstremno prljave tehnologije, kao što su neshvatljive količine sumporne kiseline i cijanida za ekstrakciju litijuma i bora u Podrinju, odnosno zlata u Kučaju?
7. Siguran sam da se akademiku Cvetkoviću omakla aluzija da njegovi oponenti ne „umeju da vode raspravu“ zbog „disfunkcionalnog visokog obrazovanja“ ili čak „dugogodišnje funkcionalne nepismenosti u srednjim školama“, pa nisu razvili „kritički duh“. Demantuju ga razložna izlaganja njegovih oponenata na simpozijumu u SANU o Rio Tintu.
8. Upravo tom prilikom se pokazalo da je kontrapunkt briljantnoj analizi akademika Bogdana Šolaje bila tužna nemoć predstavnika kompanije da ponude smislene odgovore. Stekao se utisak da im je, posle Australije i Nove Gvineje, Srbija samo usputna stanica ka nekoj drugoj Nedođiji gde će ostaviti za sobom istu pustoš.
9. Nisam ni geolog, ni hemičar, ali se epidemiologija definiše i kao humana ekologija. Profesionalna dužnost mi nije da sačekam masovno umiranje, već da ga predvidim i, u okviru mogućnosti, sprečim. U tom svojstvu išao sam na ugrožene lokacije i odgovorno svedočim da se pravo ljudi da makar samo saznaju zašto im se, recimo, ruši planina kažnjava surovim prebijanjem. Te hrabre pojedince vlast tretira kao hajduke u davnim i gerilce u skorijim vremenima. Dužnost nam je da poštujemo njihovo žrtvovanje za opšte dobro.
10. Praviću se da nisam razumeo strelicu upućenu mojim kolegama zbog navodnog „imitiranja Vučićeve licidarske politike dodvoravanja neprosvećenom i uplašenom narodu“. Ne vidim tu crtu kod N. Kostića, B. Šolaje, R. Ristića ni B. Jovančićevića, a posebno ne kod V. Stevanovića, predsednika Akademijskog odbora za životnu sredinu SANU, jednog od najskromnijih ljudi koje sam imao zadovoljstvo da sretnem.
Umesto zaključka, završio bih belodanom konstatacijom: svi učesnici polemike su prirodni saveznici po svojoj stručnosti, profesionalnoj etici i viđenju razvoja društva. Sačekajmo da zainteresovane kompanije udostoje domaću javnost detaljnim elaboratima o brizi za životnu sredinu, pa nastavimo argumentovanu raspravu.
Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
