Antirudarska histerija je ohrabrujući znak

Uvaženi akademik Šolaja, kao i profesori Zoran Radovanovića i Ratko Ristić pokušali su da mu ukažu na interdisciplinarnost problema, i na dugoročnu štetnost od donošenja brzih odluka otvaranjem rudnika širom Srbije i njihovim pogubnim delovanjem na životnu sredinu, pa samim tim i na zdravlje ljudi.

Ja nisam akademik već „ekološki populista“, kako me cenjeni akademik nazva, koji je iz poverenja prema državi, gle čuda, maltretirao geologe i dao im svoju kuću u jednom selu na Vlasini da mogu da se na miru bave ispitivanjem rudnog bogatstva. Nas su naučili da državi treba verovati. I da naše bogatstvo ostaje u našim rukama. To je bilo 2004. Nakon toga je krenulo uništavanje Vlasine: prvo izgradnjom petnaest mini-hidrocentrala, a sada i nova neizvesnost – rudnici. Govorili su tada da mini-hidrocentrale donose nova radna mesta. Tako govore i sada za rudnike. Od moje reke na kojoj provedoh detinjstvo ništa ne osta.

Ali krenimo redom. U vašem tekstu citirali ste Milovana Đilasa, koji jeste u svojoj ranoj mladosti bio talentovan pisac, ali se kao takav nije ostavrio, već kao propagator jedne ideologije koja je ostavila tragične posledice na društvo. Seljaci, kao posednici zemlje, smatrani su ideološkim neprijateljima u skladu sa duhom progresa tadašnjeg vremena, gde će svi imati sva prava; pare će same rasti na drveću, i svako će brati samo onoliko koliko mu treba.

Lepo je zvučalo. Svi klasni neprijatelji su završavali susretom sa metkom iz puške koja drugačije opaljuje kad se nišani čovek, kako u vašoj omiljenoj priči reče pisac Đilas. Od seljaka su pravljeni proleteri, proleteri su postajali radnici, radnici su zapošljavani po fabrikama, a kad fabrike nestadoše – opet proleteri. I osta pusta zemlja. I samo je potrebno još uskladiti par zakona, i neće više biti pusta. Postaće jalovina.

Mislim da ste odabrali pogrešnog pisca. Trebalo je, da kao Šumadinac, pročitate Sretena Božića Vognara. Uz sve poštovanje vas, kao akademika, njemu, samoukom seljaku iz Gornje Trešnjevice, vašem zemljaku, romane su čitali Sart, Simon de Bovar i Semjuel Beket. Za nemačko izdanje zbirke priča, još daleke 1987, predgovor mu je napisao Peter Handke. Na osnovu vaše teze o ekološkim populistima – umetnicima, prethodnom analogijom se dolazi do zaključka, da su svi od reda: od Sartra do Handkea sve sami ekološki populisti. Mada se to tada zvalo drugačijim jezikom. Ideološki, bili su ne tako daleko od Đilasa, ali nisu znali kako puca puška koja nišani čoveka.

Poštovani akademiče, o čemu je pisao Sreten Božić? Da li znate da su ga, zbog toga o čemu je pisao, hapsili i uzimali mu rukopise. I to nije bilo u prošlom veku, već u našem! Početkom 1990-ih. I ne u Kongu ili Severnoj Koreji, već u Australiji. A pisao je o zloj sudbini Aboridžina predodređenih da ih satru rudarski giganti, koji se spletom okolnosti zove kao i ovaj koji sada na području Podrinja donosi Srbiji prosperitet. Da li ste znali da su mu žena Aboridžinka i dvoje dece umrli od zagađene vode? A ta kompanija bi da kopa u blizini reka Jadra i Drine. Verujem da jeste, jer čovek vašeg obrazovanja, a uz to je i vaš zemljak, sigurno to zna.

Ali njega ne spominjete. Cenjeni profesore, da li ste čitali „Plodove zemlje“ Knuta Hamsuna? Verujem da jeste jer se radi o jednom od najznačajnijih nobelovaca 20. veka. I to je roman koji govori o tome zašto je Norveška tamo gde jeste. I da vas podsetim da se roman završava ponudom Šveđana da otkupe od seljaka Isaka brdo u kome su otkrili neku rudu, i kad je Isak bio spreman da proda, pojavljuje se čovek koji je njegova intelektualna vodilja i kaže mu: „Ne Isače, to se ne prodaje, već ostaje sledećim generacijama“.

Uvaženi profesore, u Vašem manipulativnom tekstu gde sebe predstavljate žrtvom nerazumevanja i pored svih vrednosti savremenog sveta kojima težite, vi uporno nipodaštavate nas. Vaš narod. A on ima par pitanja. Seljačkih pitanja…

1) Kad prodamo zemlju, ili izdamo, recimo u najam, a jalovinu zadržimo, koliko generacije seljaka iz Pranjina, Nedeljica, Levča ili Bosilegrada će moći da živi od rudne rente? Hoće li biti 200 godina, recimo, da svakog meseca kapne neka para za malo više od po kile parizera i kese majoneza, pošto seljaci neće moći da gaje stoku ili prodaju med? Ili će ta renta, od tih nekoliko procenata, ići nekoj državnoj administraciji? I koliko vi, kao akademik smatrate da treba biti, u slučaju, da moramo da prodamo dedovinu i raselimo narod? 2) Pošto se spinuje da smo mi najbogatiji u Evropi, zašto su u Portugaliji odbili da dozvole eksplotaciju litijuma?

3) Ako ostavimo Rio Tinto po strani, kako je moguće da kompanije sa nula zaposlenih i nula osnivačkog kapitala postaju izvođači radova u geološkim ispitivanjima? Kako je moguće da ljudi sumnjivih biografija dobijaju pravo na istraživanje i eksploataciju rude? 4) Da li opravdavate to što ljudi u toku noći dođu popale kuće onih koji nisu hteli da prodaju (konkretno mislim na Bosilegrad)? I da li je tačno da je u Valjevu došlo do pogoršanja kvaliteta vode ili je voda nestala u blizini bušotina? 5) Da li težite društvu koje živi od prodaje sirovina ili kupovini sirovina da bi pravilo proizvode?

Ne tvrdim da ste vi svesni lobista Rio Tinta. Ne tvrdim da uzimate novac. Najblaže što mogu da poverujem je da je vaša sujeta, kao i smisao vašeg postojanja, narušena jer se ukazala prilika za kapitalnim projektom iz vaše branše. Zamislite da li bi Napoleon bio Napoleon da nije krenuo u pohod na Moskvu? I dok ovo pišem setih se anegdote iz 1990-ih, o zubaru koji je u državnoj ordinaciji dao pacijentu anesteziju, a onda ga poslao preko ulice u svoju privatnu da mu izvadi zub. Ne znam zašto.

Poštovani profesore, moram vas, kao čoveka, koji se bori za evropske vrednosti, LGBT prava i sva ostala koja običnom čoveku 21. veka, pripadaju, pitati: „Da li i seljaku sleduje elementarno pravo da brani svoj posed ili je dozvoljeno da bez pitanja neko dođe i vršlja po njemu tragajući za nekakvom rudom? I kako da tumačimo da se kao kompanija koja se bavi istraživanjem pojavi firma (konkretno na području Crne Trave) osnovana 2018, Golden Age sa brojem zaposlenih nula, ukupnim prihodima nula, kapitalom nula? Nije mi jasno gde je mesto Rudarsko-geološkog fakulteta i kako to da se privatne, fantomske firme, bave čerupanjem uzoraka sa moje, isto tako, privatne zemlje? Ko radi za njih ako je broj zaposlenih nula?

Da li je našim seljacima predodređena sudbina Aboridžina – samo, znate, Australija je velika zemlja – u kom parčetu bi njih preostale trebalo smestiti? Kao Šumadinac sigurno znate koliko je težak opanak na kome se zemlja nahvata. Neko se reši opanaka, a neko nosi tu zemlju sa sobom gde god da je i nikad je ne prodaje.

 Autor je pisac i aktivista organizacije „Bitka za Vlasinu“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.