Antisrpska i antisportska vlast: Lični stav Milojka Pantića

Gurači lopte su se jedva provukli na Evropsko prvenstvo, igrajući pred praznim stadionom sa Bugarskom u Leskovcu 2:2, dok je Novak Đoković pred očima celog sveta u Torinu, u isto vreme definitivno i za sva vremena postao ne samo najbolji teniser sveta svih vremena, nego i najbolji sportista planete u 21. veku.

Srpski štampani mediji su sutra dan na naslovnim stranama i na svojim sportskim rubrikama veličali i slavili navodni istorijski uspeh fudbalera, a na marginama su obavestili javnost da je i Novak Đoković uspešno završio godinu kao najbolji teniser svih vremena. Takav medijski tretman dva sportska događaja, koji se po važnosti i veličini ne mogu porediti, moguć je samo u zemlji Srbiji u kojoj je vlast antisrpska pa sledstveno i antisportska.

Jer kako porediti svetski teniski turnir koji prati cela planeta, na kome pobeđuje srpski sportista i nižerazrednu fudbalsku utakmicu. Đokovićev sportski podvig veka bačen je na margine režimske štampe, samo zato što je utakmicu u Leskovcu, neustavni vladar Srbije, uklopio u svoju protivzakonitu predizbornu kampanju.

Štaviše, jedini dnevni sportski list, zanemarujući zakonom zabranjenu zloupotrebu dece u političke svrhe, objavio je dodatak posvećen tom seoskom fudbalsko-političkom vašaru. Udarna strana bila je posvećena tzv. predsedniku Srbije i njegovoj izjavi „Srećan sam kad vidim koliko se deca raduju“. Uz neostvarenog fudbalskog huligana na mestu predsednika Srbije Vučića, bila je tu i čitava svita njegovih klimoglavaca na čelu sa predsednikom FSS Draganom DŽajićem kao i DŽajićev zamenik, bolje reći pravi šef FSS „poljoprivrednik“ Bane Nedimović.

Svi su oni iz stanja šoka kad su Bugari poveli sa 2:1, upali u neviđenu euforiju kada je raštimovani tim priučenog fudbalskog stručnjaka Stojkovića, na jedvite jade došao do tog boda koji ih vodi na Prvenstvo Evrope u Nemačkoj iduće godine.

Kad se zna da smo imali najlakšu kvalifikacionu grupu u kojoj su glavni konkurenti bili trećerazredne evropske fudbalske ekipe Mađarska i Bugarska, nije bilo mesta euforiji i neprimerenoj radosti, kao da smo izborili finale Evropskog prvenstva. Pogotovu kad se zna da smo od Mađara poraženi dva puta a da Bugarsku nismo uspeli da pobedimo ni u Razgradu ni u Leskovcu. Štaviše u prvoj utakmici smo do izjednačenja došli u 96. minutu.

Režimski tabloidi u svom stilu već prognoziraju finale ili bar polufinale Evropskog šampionata, udvarajući se na taj način svom političkom mentoru i patronu, neostvarenom fudbalskom huliganu na mestu predsednika države koja ne postoji. Ta raštimovana selekcija sa limitiranim selektorom na čelu, nije državni tim već privatna selekcija vlasnika svega postojećeg u Srbiji Aleksandra Vučića. Najdalje je u euforiji otišao selektor koji, umesto da se kako narod kaže „pokrije ušima“, izjavljuje: “Ovim plasmanom na Evropsko prvenstvo vratio sam naciji dug iz Katara.“ Koliko on poštuje tu naciju vidi se po tome što je za velike pare pristao da svoje nekada veliko igračko ime, uloži u Vučićev projekat uništavanja države i društva putem živog blata korupcije, kriminala, narko-biznisa, pljačke i nasilja svake vrste.

Da su pošteni, dva Dragana Džajić i Stojković, bili bi uz svoj ojađeni narod koji ih je kao igrače obožavao, a ne poslušnici neostvarenog fudbalskog huligana, neustavnog vladara i uzurpatora kompletne vlasti u Srbiji. Takva vlast koja voli Srbiju do poslednjeg evra je antisrpska i antisportska, što zaslepljeni silnim novcem dva Dragana ne mogu da vide. Zato ćemo, ako se 17. decembra na izborima ne dogodi čudo i građani ne sruše diktatora sa vlasti, u Nemačkoj kao i u Kataru, biti topovska hrana za reprezentacije iz uređenih evropskih država.

Autor je urednik Sportsko-političke galaksije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.