Antologija bizarnosti političara o koroni

Nikom se ne može zameriti što indeksni bolesnik nije prepoznat na granici (tada on nije ni ispoljavao znake bolesti). Razumemo i zašto ga niko nije pitao odakle dolazi (u tom trenutku procenjivalo se da je rizik mali, posebno na granici sa Mađarskom).

Međutim, ne valja što je taj primer potvrđen iskustvom hiljada putnika pristiglih iz Kine i Italije – niko se na granici, uključujući i naša dva međunarodna aerodroma, nije interesovao za njihovo zdravlje. To je već ozbiljan problem, jer odudara od ponavljanih tvrdnji zvaničnika da se na graničnim prelazima sprovodila rigorozna kontrola, a u vanrednim prilikama, kao ni u svakodnevnom životu, nije lepo obmanjivati građane.

Poseban propust učinjen je što se, nasuprot davanim garancijama, putnicima nisu delili leci sa uputstvom da se, u slučaju obolevanja, ne šetaju po zdravstvenim ustanovama, sejući zarazu, već da se jave nadležnom zavodu za javno zdravlje. Ispostavilo se da je pograničnih sanitarnih inspektora malo, da graničnoj policiji to nije u opisu radnog mesta, a da aerodromske službe, čiji je poslodavac privatna kompanija, nemaju nikakve obaveze da nude neka pisana obaveštenja.

Drastičnu pokaznu vežbu nefunkcionisanja sistema predstavlja slučaj poslovnog partnera bolesnika hospitalizovanog u Subotici. Svestan da je bio u kontaktu sa izvorom zaraze, ovaj građanin se obraćao svim mogućim zdravstvenim ustanovama i postao svedok prebacivanja odgovornosti između bolnice, pojedinih službi doma zdravlja, svog nadležnog lekara, Ministarstva zdravlja i sanitarne inspekcije.

Porazno je da ni sa jedne karike tog lanca odgovornosti nije stigao odgovor koji je ključni segment protivepidemijske borbe: telefonirajte epidemiologu u zavodu za javno zdravlje.

Uz raniju zabrinutost zaposlenih u beogradskom Studentskom stacionaru što su ostavljeni bez opreme, kad su im dve prostorije proglašene za karantin i uz druge opominjujuće signale, ovaj primer zorno ukazuje na zatajivanje sistema u kritičnim trenucima. Šta još može da se zameri vlastima? Pa, pre svega, neodgovornost.

Pamtimo obećanje ministra zdravlja kako će onemoćali Institut „Torlak“ pomoći Kinezima u pripremi vakcine. Takva izjava prija neinformisanom uvu, ali je uvreda za zdrav razum, kada se ima u vidu kontrast između moderne vakcinologije i tehnoloških mogućnosti kojima raspolažemo.

Na istom talasu je vest potekla od bivšeg predsednika države da je prikupljeno 5.000 evra pomoći Kini za nabavku maski. Ta suma je, inače, 200 puta manja od donacije koju smo poslali Francuzima, kako bi smanjili štetu od Informerove zlurade veselosti zbog požarom oštećenog Notr Dama.

I dok nas je morila dilema da li je primerenije samo uveriti Kineze u naše izraze empatije ili se, uz to, opredeliti za materijalnu pomoć, uz rizik da, zavisno od njenog obima, ispadnemo smešni ili pretenciozni, oglasio se ministar spoljnih poslova. Za razliku od svojih prethodnika, u čijim istupima je mogla da se nasluti i komična crta, ovaj veseljak je nastupio ratoborno.

NJegova ponovljena sumnja da je epidemija u Kini rezultat biološkog napada vodi nas ponižavajućem klečanju na kukuruzu svetskih moćnika. Jasno je da, recimo, Švajcarska može, ali neće da se upusti u takvu avanturu, a da Somalija i kada bi htela, nije u stanju da to uradi. Pogađamo li, onda, na koga je ciljao ovaj nestaško naše diplomatije?

Poseban uznemirujući odjek izazvao je dogovor ministara zdravlja i odbrane da se bolnice i kasarne osposobe za smeštaj stvarno i potencijalno zaraženih lica. Potrebno je uzeti u obzir mogućnost da epidemija zaista dobije tako katastrofalne razmere, ali taktički nije odabran način da se ovakav scenario saopšti javnosti. Uz to, postavilo se pitanje koliko je razumno smeštati ljude u ogromne spavaonice sa zajedničkim toaletnim blokom za ceo sprat.

Već narednog dana predsednik vladajuće partije otišao je u drugu krajnost, dajući svemu lakrdijašku dimenziju. Pamtiće se njegov savet o profilaktičkom i terapijskom dejstvu rakije. Posebnu svetlost na sopstveno poimanje situacije on je pružio uslovljavanjem svog testiranja dvostrukim prikazivanjem emisije „Vladalac“.

Sa žaljenjem se može uočiti da nigde u svetu, kao u Srbiji, političari nisu, u očekivanju epidemije, dali toliki doprinos stvaranju čitave jedne antologije bizarnosti. Naši epidemiolozi i infektolozi su se sa mnogo posvećenosti pripremili za suočavanje sa predstojećim izazovom i teško im pada što se dobro zamišljen sistem mera ne ostvaruje u praksi. Srećna je okolnost što je vreme iščekivanja isteklo, bolest je već tu, tako da je vreme da političari zaćute, a da stručnjaci pokažu šta znaju.

Autor je epidemiolog i redovni profesor univerziteta u penziji