Apatija posmatrača

U isto vreme u Rumuniji se dešavala identična stvar. Prema nekim procenama, četiri miliona ljudi je svoju ušteđevinu uložilo u Caritas banku, očekujući brz profit od kamate. I u jednoj i u drugoj državi, građani su prevareni na mnogima dobro poznat način kroz piramidalnu štednju, ili Ponzijevu šemu, u tom trenutku poznatu u razvijenim državama skoro čitav vek. Gotovo udžbenički primer bajate prevare izveden je sasvim uspešno, transparentno i pred očima javnosti. Danas je jasno da odgovornost za ovu prevaru dele političari – jer nisu reagovali adekvatno, mediji – jer su učestvovali u reklamiranju prevare ali i stručnjaci – jer nisu bili dovoljno glasni. Prosečan štediša ne može i nije u obavezi da bude ekonomski znalac, odnosno u ovom slučaju prosečno informisan srpski štedišta je ispao žrtva, a kako je samorazumljivo – žrtva ne može da bude ujedno i krivac. Slično se događa i danas.

U državi gde je 10 odsto stanovništva elementarno a 50 odsto funkcionalno nepismeno, odgovornost za trenutno stanje snosiće preostalih 40 odsto. Jasno je da se ponovo nalazimo u režimu izbornog/kompetitivnog autoritarizma. Karakteristike ovakvih režima su u politikologiji, baš kao što je Ponzijeva shema bila poznata ekonomistima 1990-ih, odavno dobro poznate. Kroz kontrolu glavnih medija, uspostavlja se najpre kontrola nad informacijama i vremenom se glavni mediji pretvaraju u partijsko glasilo. Izbori se održavaju redovno, ali se nikako ne prepuštaju slučaju. Da bi se održao privid parlamentarne demokratije – postoji (parlamentarna) opozicija. Ipak, potencijalno po režim ugrožavajuće opozicione snage surovo se guše, diskredituju, kažnjavaju selektivnom primenom zakona a nekad čak i likvidiraju. Ništa bolji tretman u izbornom autoritarizmu, nemaju ni novinari i lokalne vlasti. Ko se ne prikloni režimu, rizikuje mnogo i previše, a ko se prikloni – otvaraju mu se pozicije o kojima bi u uređenom sistemu mogao samo da mašta. Kroz potpunu kontrolu tržišta, državno vlasništvo i kronizam, ekonomska sloboda je onemogućena, a bez toga je i politička gotovo nedostižna. Kroz optimalni obuhvat klijentelizma omogućava se parlamentarna dominacija, odnosno kontrola zakonodavne vlasti. Linija autoritarizma se tako zatvara u krug i grupa ljudi na vlasti uspešno kontroliše sve tri grane vlasti. Dakle, kao što je inflacija u nekoj državi uvek odgovornost države koja kvari sopstveni novac, tako je i stanje izbornog autoritarizma kvarenje demokratije u nekom društvu. Stvari su gore ako znamo da smo ovu predstavu već gledali, štaviše, sa gotovo nepromenjenom glumačkom postavkom. Uprkos žalosnoj nepismenost, krivac za ovo ne može da bude grupa ljudi koja učestvuje u klijentelističkoj mreži vlasti i koja i ne razume dimenzije poniženja plaćene mitingaške snage, ili botovanja na društvenim mrežama – oni su, kao i nekada štediše u piramidalnoj shemi, žrtve. Krivicu dele najpre prevaranti a onda oni koji razumeju razmere prevare, ali ne reaguju.

Iako je najlakše pretpostaviti potkupljivost i nemoral intelektualne elite u Srbiji, što je sasvim očigledno u pojedinim slučajevima, najpre će biti da je reć o „apatiji posmatrača“ (bystander effect). Prema više puta primećenom socio-psihološkom fenomenu, sva samosvest čoveka pada u vodu kad svedoči zločinu. Najčešća misao je: „neko drugi će reagovati“. Nažalost, kako pokazuju brojni slučajevi i eksperimenti, i „drugi“ misli isto, pa tako niko ne reaguje. Ljudski je, dakle, slučajno biti publika i pokleknuti apatiji posmatrača. Evo, „narod“ će. Pobuniće se oko cene goriva, nedostojnog života, ponižavanja svakog tipa, nezamislivo besmislenim javnim nastupima visokih funkcionera ili zbog njihovih afera i još neverovatnijih objašnjenja tih afera. Obično se apatija posmatrača prekida reakcijom drugih, pa prvu reakciju ubrzo sledi niz drugih. Šta je, međutim, reakcija koja će aktivirati domaću intelektualnu elitu, ujediniti razumni deo javnosti i konsolidovati demokratske snage u Srbiji?

Nakon paklene Miloševićeve decenije, ratova, bombardovanja, hiperinflacije, međunarodne ekonomske i političke izolacije mi smo ponovo na sličnom mestu. Borimo se za elementarne stvari. Porezi su previsoki i koriste se kao mehanizam disciplinovanja. Svakodnevna su i očigledna kršenja ljudskih i građanskih prava. Kulise demokratije i otvorenog društva ciničan su pokazatelj koliko smo nisko ponovo pali. Očigledno je nedovoljno zatvoriti se u najviše odaje udaljene kule od slonovače, uživati u razgovorima sa odabranim kvalitetnim sagovornicima i apatično posmatrati šta se dešava spolja. Samokritika je dobrodošla. Požurilo se, prebrzo odustalo i prebrzo se „prepustilo“ uverenju da se istorija ipak ne ponavlja toliko brzo.

Danas gledamo restauraciju režima koji je po svemu za Srbiju bio među najstrašnijim i najdestruktivnijim režimima od kad je Srbije. Možemo sebi da operemo savest tako što ćemo reći da ne postoji dovoljno solidarnosti u ovom društvu, jer i ne postoji, ovo društvo je odavno rastureno na sastavne delove. Možemo da kažemo i da su, ovaj put, međunarodne okolnosti drugačije i da demokratiju nema ko da podrži „spolja“, da se izvadimo, dakle, na stabilokratiju. Možemo da kažemo i da su, zaista sramotni, glavni mediji ključni krivci. Sve je to „neko drugi će“ argument. Niko se neće boriti za demokratiju u Srbiji.

Možemo i da nastavimo da sedimo u svojim kulama od slonovače, nadajući se da su neke stvari ipak nedodirljive i neuništive. Ne treba, ipak, da se čudimo ako bude drugačije i ako ne bude razumevanja i solidarnosti sa intelektualnom elitom. Nije neophodna pismenost da bi se znalo ko je krivac, dokaza je previše i neće biti sumnje. Preostaće, dakako, čuđenje nad antiintelektualizmom, ali niko više neće podržavati njegovo istraživanje.

Autorka je menadžerka za komunikacije Centra za antiautoritarne studije – CAAS