Apel, apel, apel

E, ako je bilo šta od ovo dvoje, možete ostati uz ovaj tekst. Kako, zar jedno drugo ne isključuje? Ne! O tome i jeste reč (naravno, ako ste kojim slučajem, bez jasne namere počeli da čitate ovaj tekst, možete i promptno da odustanete, nikakav problem neće biti).

Dakle, ako je gaslajting reč koja je obeležila prošlu godinu (možete potražiti značenje, ali ne morate, nije ništa novo, bar kad su naši životi, u pitanju), ako je Kosovo i dalje najskuplja srpska reč (kude li se dede Metohija?), ako je praskozorje naša najlepša reč (zanima me da li je za prvačiće bar tu titulu ima reč majka/mama, ili je sada u opticaju nekonkurentna reč roditeljica), onda bi reč apel trebalo proglasiti za najjeftiniju, najbezvredniju, najuzaludniju, najdegradiraniju, najnepoštovaniju srpsku (dobro pozajmljenu, ali srpsku) reč.

Poziv, pozivanje, molba… APEL!

Prve dve domaće reči imaju negativnu konotaciju jer je poznato da, ako ne u rat ili vojnu vežbu, ovde se ljudi pozivaju da blagovremeno plate račun, očiste ispred svojih zgrada kako bi izbegli kaznu, poštuju propise iz istog razloga, te je jasno zašto njena strana (pozajmljena) varijanta izaziva otpor.

Ali, molba?!

Šta, „ali“, pa to je tek ovde opasno! Moliti nekog znači uniziti sebe, uzvisiti njega i dati mu, pazite sad- moć! Reč koja ovde postoji dugo i sa kojojm ljudi nikada nisu navikli da se dostojanstveno nose…

Moliti nekog znači dati mu vlast u ruke, a to je već nešto sa čim svi znaju da se nose, ali pogrešno. Moliti je kod nas znak slabosti, odmah iza arhipokazatelja slabosti – reči izvini.

Tako su ove godine pali u vodu mnogi apeli:

– da se ne bacaju petarde jer to mnogo smeta kućnim ljubimcima i decom sa autizmom ili nekim drugim smetnjama u razvoju (ne ja… u apelu su se prvo pominjali kućni ljubimci… da, i meni je to zasmetalo!)

– da se ljudi suzdrže od vožnje u pijanom stanju

– da se u novogodišnjoj noći bude tolerantan kako bi se izbegli incidenti itd…

Apele o neprodavanju zemlje investitorima nećemo pominjati ovde… da ne banalizujemo tekst!

Pa, šta onda? Zakon? Ne, nikako! Zašto? Pa, država u kojoj je za sada sprečen onakav zakon o policiji ne uliva poverenje kao neko ko bi doneo valjan zakon, a ako uzmemo u obzir primenu važećih (možda i valjanih), dodatno obeshrabruje.

Pored svega ostalog što je posledica neuvaženih apela, ne treba nam i mrtvo slovo (na papiru).

Ovaj tekst je apel da se više ne upućuju apeli kao beskorisna i jalova stvar!

Nego, skupite se, tražite, zahtevajte, zapretite, tužite! To su reči koje kod nas nailaze na mnogo veće razumevanje nego molba. Kanda da se bolje razumeju… Kad se tako bude radilo, neke stvari će biti drugačije.

Ali, neće se tako raditi!

Znate zašto?

Pa, uputio sam apel…

Autor je profesor književnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.