Foto: Privatna arhiva
Više je nego očigledno da je došao poslednji trenutak da Srbija normalizuje svoje odnose sa Kosovom, da trajno ugasi to žarište sopstvene i regionalne nestabilnosti i otvori put za saradnju i prijateljstvo kakvo i priliči narodima koji vekovima žive zajedno.
Prošlo je već više od trideset godina od kada je Miloševićev režim, svojom naopakom politikom, iskopao dubok jaz između Srba i Albanaca i okrenuo mnoge moćne države i tradicionalne saveznike protiv Srbije, što je dovelo do tragičnog bombardovanja Srbije od strane NATO pakta.
Neizbežna posledica toga bilo je definitivno odvajanje Kosova od Srbije i proglašenje nezavisnosti koje je dobilo potvrdu i od strane Međunarodnog suda pravde.
Aktuelna vlast u Srbiji, umesto da pronađe konstruktivne načine političkog opštenja saglasne novoj situaciji, nastavila je i još više produbila animozitete stvorene u doba Miloševića.
Tako smo došli do situacije koja ne odgovara ni Srbiji ni Kosovu, ni srpskom ni albanskom narodu, i koja izaziva brigu dobrog dela međunarodne zajednice.
A ono što je najgore jeste da se stanje neprestano pogoršava, da nema naznaka nekih kvalitetnih promena i da budućnost postaje vrlo neizvesna.
Neophodne su radikalne promene kako bi se prekinula ova agonija i kako bi se odnosi Srbije i Kosova normalizovali i doveli u sklad sa principima međunarodnih odnosa.
Za tako nešto neophodna je suspenzija sadašnje politike Srbije koju personifikuje Aleksandar Vučić sa svojom ekipom ekstremnih desničara a koja se pokazala štetnom po interese srpskog naroda.
Za razliku od ultra-ekstremnih desničara, koji bi hteli da celo Kosovo vrate u sastav Srbije, strateška zamisao Vučićeve politike jeste da se, pod vidom Zajednice srpskih opština, izvrši teritorijalna podela Kosova u skladu sa arhaičnim idejama srpskog nacionalizma o etnički čistoj i „homogenoj“ Srbiji.
Pošto je ta opcija nerealna i osuđena od strane međunarodne zajednice pribegava se beskrajnom odugovlačenju i stalnom zaoštravanju odnosa u nadi da će se međunarodna zajednica zamoriti i na kraju pristati na podelu Kosova.
Aleksandar Vučić gleda na pitanje Kosova i na položaj Srba na Kosovu, ali i na položaj Srba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, isključivo kao na sredstvo za jačanje svoje lične vlasti.
Po oprobanom melodramskom receptu on iz dana u dan, u svojim beskrajnim monolozima, iznosi crne slutnje o tome šta se sprema srpskom narodu, podiže na nivo antičke tragedije čak i banalna pitanja, kao što su registarske tablice ili otvaranje mosta na Ibru, predviđa strašne tragedije, progone i kolektivne pogibije; nakon što na taj način unese paniku i strah u srpsko društvo, koji su pravo izvorište mržnje, agresivnosti i nasilja, pojavljuje se on kao neki božji izaslanik, mesija i spasilac sa obećanjem da će zaštititi sve Srbe ma gde se nalazili i da neće dozvoliti da bilo ko ponižava srpski narod, ali pod uslovom da se svi okupe oko njega u nekakvom „Narodnom pokretu“ i da podrže njegovu politiku.
Ovaj Vučićev narativ pretvara srpsko društvo u društvo u kojem dominira mentalitet opsadnog stanja, odnosno mentalitet tora, kao kada se ovce u strahu od vukova zbijaju oko ovna predvodnika.
Da bi se pojačao ovaj efekat i istakla uloga vođe, Vučić i njegova ekipa uspeli su da eliminišu svaki oblik dijaloga i komunikacije između Srba i Albanaca, da uspostave sopstveni monopol i da se predstave kao jedini kanal preko koga se može komunicirati sa Albancima.
A „dijalog“ koji oni vode predstavlja neprekidnu svađu sa predstavnicima kosovskih vlasti i bujicu ružnih reči i uvreda na njihov račun, sve u funkciji jačanja mržnje i definitivnog razlaza sa Albancima.
Ako se želi trajna normalizacija odnosa moraju se iščupati koreni ove prepotentne i suprematističke ideologije koja uobražava da su Srbi kao „nebeski narod“ iznad drugih naroda.
Demokratski i civilizacijski kapaciteti kosovskih Albanaca nisu ništa manji nego kod susednih naroda i postoje svi uslovi da se dijalogom i saradnjom stvaraju odnosi poverenja i uzajamnog razumevanja. Samo dobri međuljudski odnosi mogu biti istinska garancija bezbednosti Srba na Kosovu i njihovih etničkih i drugih prava, a ne neka mesijanska obećanja ili birokratske tvorevine.
Da bi se došlo do takvog stanja potrebno je razbiti monopol koji su uspostavili Vučić i njegova ekipa.
Neophodno je da se na normalizaciji odnosa Srbije i Kosova angažuju sve društvene strukture sa obe strane.
Institucije obrazovanja, zdravstva, kulture, nauke, sportski klubovi, nevladine organizacije, lokalne samouprave i sve druge društvene strukture treba – nezavisno od toga šta se događa na najvišem nivou i bez iščekivanja nekih čarobnih rešenja – da uspostave međusobne kontakte, ostvare stalnu saradnju, razmenjuju posete i iskustva i tako grade atmosferu poverenja i dobrih odnosa.
Generacije koje nose političku i moralnu odgovornost za stvaranje kosovskog problema ne smeju dozvoliti da se sadašnje tenzije i sukobi produže i narednih trideset godina i da opterete život budućih generacija.
Naša je dužnost da to sprečimo, naša je dužnost da danas pronađemo način za miran i demokratski suživot Srba i Albanaca. Kakvo god da bude definitivno rešenje njihovih međusobnih odnosa Srbi i Albanci će i u budućnosti, kao što je to bilo vekovima, morati da žive zajedno.
Treba odbaciti alternativu koju nude Vučić i njegova ekipa koja podrazumeva podizanje zida i barikada između dva naroda i njihovo večno neprijateljstvo i založiti se za zajednički život, uzajamno razumevanje, poštovanje i poverenje.
A za tako nešto potrebno je da međunarodna zajednica, osim veće odlučnosti u primeni francusko-nemačkog plana, angažuje svoje kapacitete u stvaranju nove kulture dijaloga, tolerancije i saradnje.
Autor je saradnik Helsinškog odbora za ljudska prava i potpredsednik Saveza antifašista Srbije
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
