Apel svima onima koji će možda glasati za DS

Demokratska stranka Bojana Pajtića, baš kao i Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića, okupila je stranke d.o.o. u nameri da napravi još jednu kolonu u borbi za vlast. Druga kolona je rezultat neuspelog napora Borisa Tadića i žrtvovanja Čedomira Jovanovića da zajedno, sa još uvek aktuelnim premijerom Vojvodine, trulim kompromisima naprave prvu kolonu. A nekada su te dve kolone bile stožer Demokratske opozicije Srbije.

Čitajući tekst predsednika Centra za edukaciju Demokratske stranke Đorđa Belamarića, pomislio sam kako možda, posle toliko godina i toliko grešaka, ima nade za „vladare iz senke“. Na trenutak sam pomislio kako su se dozvali pameti, napravili otklon od nakaradne politike nekada počasnog predsednika, shvatili namere lidera „ostataka“ Demokratske stranke. Zapravo, javila se trunka nade da će „otkačiti“ sve one koji su godinama unazad, odvajajući deo po deo, od nje napravile bogalja. Mislio sam, Demokratska stranka će, ako bude imala malo pameti u svojim redovima, izaći samostalno na izbore i najzad se pročistiti. Verovao sam da će se institucija koju je godinama gradio pokojni premijer Zoran Đinđić, sačuvati.

Desilo se očekivano. Ideja reujedinjena svih brendova nastalih iz Demokratske stranke ostala je pusta želja onog mislećeg dela stranke. Sujete, ega, lični, plitki interesi i želja za moći lidera ostataka nekadašnjeg stožera prevazišla je snagu velikih političkih ideja i neočekivanih promena. Suprotno od normalnog, demokrate su napravile koaliciju sa strankama „koje su se i u prošlosti hrabro borile protiv režima Aleksandra Vučića“. Kombi stranke su zarad trulih interesa izvojevale mesta na listi „DS – za pravednu Srbiju“. I to kakva mesta.

A kako i ne bi kada u redovima nekakvog političkog saveta stranke sedi upravo čovek koji ju je, kao prvi predsednik i osnivač stranke, napustio. Zar upravo on nije morao da insistira na reujedinjenju političkih ostataka Demokratske stranke, a ne da navija za koaliciju nekadašnjeg džina opozicije sa odmetnutim patuljcima željnim vlasti. Danas neki pokušavaju da nam objasne kako je Zoran Đinđić davne 1994. godine „sklonio“ Mićunovića zbog „nedovoljno operativnosti, previše akademizma, disidentskog pogleda na politiku“ kao da to nije učinilo članstvo Demokratske stranke dovodeći Zorana na njeno čelo. Takođe, ukazuju nam da je upravo on, nekadašnji predsednik Demokratskog centra, apelovao da demokrate ne otvore vrata povratku Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića. Međutim, ko će biračima u Srbiji objasniti kakva je to razlika između Tadića i Jovanovića sa jedne strane i Živkovića i Petrovića sa druge. U krajnjem slučaju zar i Mićunović nije jedan od „povratnika“ kojem je neko, te davne 2004. godine, otvorio vrata.

Ne može „opozicija“ ozdraviti sve dok je savetuju oni koji ne znaju kada je vreme da se ode u zasluženu penziju. Ne može se očekivati da Demokratska stranka ponovo bude relevantan politički faktor u državi sve dok okuplja „nešto obrazovanijih parazita i lovaca na plen“ praveći sa njima cenzus koalicije. Ne može se pročišćenje „demokrata“ započeti bez otklona od politike čiji su rezultati bili kohabitacija sa destruktivnom politikom truta, pomirenje sa ostacima Miloševićevog režima, perverzna politika oslanjanja Srbije na četiri oslonca, netransparentnost, partokratija, impotentna privreda, tajkunizacija zemlje, slabljenje institucija i politički populizam. Na kraju, ne može sadašnja Demokratska stranka doživotno svojatati Zorana Đinđića i krckati legat „njegove“ Demokratske stranke.

U atmosferi razočarenja izazvanog izneverenim očekivanjima petooktobarskih promena, razvlačenje socijaldemokratskog jorgana i liberalnodemokratske jastučnice ide dobro za rukom i prvoj i drugoj koloni. Amaterima u politici je jasno da razlike između ove dve kolone ne postoje. Što je najgore, ne postoje razlike između njih i naprednjačke vlasti. Možda je baš zato došlo vreme da se podrži nova opozicija. Idemo!… jer dosta je bilo.

* Autor je politički i ekonomski analitičar