Apokaliptičke slutnje povodom najnovijeg evropskog rata

Prvi se svodi na konstataciju da u savremenom svetu  odavno i uveliko važe univerzalno prihvaćene norme međunarodnog ponašanja, među kojima je poštivanje teritorijalnog integriteta subjekata međunarodnog prava ponajvažnija. Ako su pri odsustvu neposrednog povoda zabranjeni napadi na međunarodno priznate države, upad ruske vojske u Ukrajinu zabranjen je ovim važnim pravilom, pa sledi da je nepriličan i da zasluženo nailazi na gotovo nepodeljenu međunarodnu osudu.

Drugi neposredan dokaz je nešto složeniji, ali još uvek savršeno prozračan i uverljiv. Tačno je da je nakon Drugog svetskog rata svet bio nepunih pola veka podeljen na dva antagonistička bloka koji su kao bezbednosnu strukturu imali svoje vojne saveze – NATO i Varšavski pakt (VP) a da je potkraj prošlog veka VP rasformiran, te da je u međuvremenu NATO primetno proširen, približavajući se Rusiji na distancu koja je imala ozbiljne a nepovoljne bezbednosne implikacije.

Iz toga, međutim, ne sledi da je ekspanzija NATO-a problematična i neprilična jer je ostvarena slobodnim i autonomnim odlukama novopridošlih a u odnosu na VP oslobođenih zemalja. Bile su to odluke koje su, uprkos poznatim manjkavostima novouspostavljenih demokratija, dobro odražavale kolektivne preferencije odgovarajućih naroda. Geostrateška ravnoteža dramatično je i drastično narušena, ali to nije logički utemeljen razlog za zaključak da je bivši istočni blok „nepravedno“ oštećen i „nedozvoljeno“ gurnut u inferiornu poziciju koja mu ne priliči.

VP je rasturen zbog spektakularnog urušavanja socijalističkog društveno-ekonomskog sistema čiji je bio sigurnosni štit, a u to tragično urušavanje NATO nije neposredno uključen. Likvidiranje VP-a nije rezultat nekog generalnog sporazuma koji bi na sličan korak obavezivao i NATO, pa je sasvim legitimno da on svojom ekspanzijom upravlja posve nezavisno od sudbine VP-a, utoliko pre što iza te ekspanzije stoje već pomenute demokratske odluke novopriključenih zemalja.

Ne može biti merodavno pozivanje na mogući neformalni dogovor Gorbačova sa liderima Zapada kojim se,  kako se tvrdi, NATO obavezao da se neće širiti na istok kad je već sa geopolitičke scene uklonjen VP. Razlog je jasan: odgovarajuća odluka bila bi očigledno nelegitimna – prejudicirala bi za bivše članice VP-a jedno rešenje koje je u suprotnosti sa opredeljenjima i jasno donesenim kasnijim odlukama ovih zemalja.

Najkraće rečeno, rasformiranje VP-a ne implicira nikakvu obavezu za NATO u pogledu potonjeg širenja ili u bilo kom drugom pogledu. Za napad ne Ukrajinu nema nikakvog formalnopravnog ili sadržinski utemeljenog opravdanja.

Ako na strogo međunarodnopravnoj osnovi nema argumenata za osporavanje širenja NATO-a, od interesa je, pa možda i potrebno, ispitati ne postoji li neka druga osnova na kojoj bi širenje NATO-a moglo da se oceni kao necelishodno, pa možda  i potencijalno štetno. Ovo je tačka na kojoj ovo razmatranje gubi svoju čvrstu činjeničku i logički izoštrenu osnovu i gde počinje područje slobodnih pretpostavki i misaonih špekulacija; razlog je u tome što je u situaciji velikog mogućeg sukoba nuklearno opremljenih velikih sila broj mogućih scenarija vrlo velik i što nema uverljive osnove za opredeljivanje u prilog bilo kog među njima.

Rasturanje Istočnog bloka i odgovarajuća naglo stvorena asimetrija u odnosu snaga političkog Istoka i Zapada, uz nesmumnjivo impliciranu osujećenost („frustraciju“) vodećih krugova u Rusiji i u smanjenom broju zemalja koje su sa njom ostale u čvrstom savezu, stvorilo je jednu potencijalno nestabilnu i visoko rizičnu sigurnosnu arhitektoniku koja se nametnula kao krupan hazard na planetarnom nivou.

Rusija je, naime, ostala kao jedna od dve vodeće nuklearne sile, uz čisto vojnu moć koja, za razliku od drugih dimenzija moći, nije bitno ili čak uopšte smanjena u odnosu na rivalski pozicioniran Zapad. Ravnopravnost u vojnom pogledu, uz pomenutu upadljivu asimetriju u drugim pogledima, krupan je hazard za ceo svet jer suprotstavljenost interesa nije iščezla i jer pojava jačih napetosti ostaje visoko verovatna; u toj situaciji žešći sukobi ne mogu biti isključeni, a lako može da se desi da slabija strana, kad u tim sukobima počinje da gubi, posegne za kranjim i planetarno hazardnim sredstvima “odbrane“, tj za nuklearnim oružjem!

Sigurno je da se nuklearnog oružja niko neće željno i lako latiti, ali onaj koji zbog svoje generalne inferiornosti počinje da gubi mnogo će pre pomišljati na tu drastičnu alternativu nego onaj razvijeniji i bogatiji. Njegovoj  nevoljkosti da se posluži tim planetarno hazardnim sredstvima svakako doprinosi i to što je superioran i u većini komponenti najšire shvaćene društvene arhitektonike.

Uz sve rečeno, obe strane biće motivisane da se uzdrže od hvatanja za oružne koje donosi upravo pomenutu planerarnu katastrofu, ali će motiv za uzdržavanje kako bi se ta katastrofa izbegla biti zasiguno jači na strani koja je bogatija, ekonomski stabilnija i društveno fleksibilnija.

Ova konstatacija iskustveno je delimično potvrđena u aktuelnom rusko-ukrajinskom ratu, i to već u prvih destak dana  tog besmislenog sukoba: Nato je odbio da uspostavi zonu zabrane letenja nad Ukrajinom i da joj iz Poljske isporuči borbene avione. Tako može da se pojavi paradoks da se u situacijama izuzetno visoke napetosti i jako povećanog rizika da izbije nuklearni rat – onaj jači samozatajno povuče, te da slabija strana iz tog hazardnog sukoba iziđe kao pobednik.

Ovo je kontekst u  kome se javlja još jedna intrigantna, odista neobična komponenta potencijalnog  nuklearnog sukoba. Strane koje bi mogle da se sukobe izrazito su različite u pogledu stepena ekonomske razvijenosti, vrlo su različite u raspoloživosti materijalnih bogatstava, pojednostavljeno rečeno različito su bogate, odnosno siromašne.

Ta okolnost jasno podrazumeva da bi  u slučaju apokaliptičkog nuklearnog sukoba onaj siromašniji izgubio mnogo manje kad je reč o realnim proizvedenim resursima. Jedna rimska poslovica kaže da golog ne možeš svući. Čini se da bi sledilo  da je takav sukob mnogo jeftiniji za ekonomski slabije razvijenu stranu, pa bi manje razvijeni akter bio manje motivisan za izbegavanje rako razornog sukoba.

Ova logika nije ispravna. U teoriji i praksi odlučivanja relevantne su ne količine resursa nego njihove vrednosti. Vrednost, međutim, nije mera naturalno definisanog opsega bilo kakvih resursa nego je mera potreba za konkretnim resursima, odnosno ukupne mase preferencija koje se u datom društvu  formiraju u odnosu na razne kategorije ovih resursa.

Manja masa resursa može za manje razvijeno  društvo da bude znatno važnija nego velika masa za „bogatije“ društvo. Jednom poslovicom mnogo je jasnije artikulisana ta ideja: Ako se komarcu iščupa noga – ode ceo komarac. Zaključak je jasan: opasnost gubitka manje, naturalno definisane, mase resursa može da  bude snažniji motivacioni impuls za izbegavanje sukoba kod manje razvijenog aktera nego rizik gubitka veće mase kod onoga što je razvijeniji.

Iz argumentacije prezentirane u ovom pasusu ipak ne sledi da kolektivna vrednovanja jednog društva, bez obzira na to kako su koncipirana i kako se kvantifikuju, ne igraju ulogu u donošenju odluka o prihvatanju, odnosno izbegavanju sukoba koji bi zbog aktiviranja nuklearnog naoružanja mogao da uzme apokaliptičke razmere.

Može se bez  većeg rizika postulirati da su, prvo, mogući gubici ljudskih života najvažnija sastavnica u proceni rizika i mogućih šteta od nekog katastrofalnog sukoba i, drugo, da su vrednovanja ljudskog života u raznim društvenim zajednicama  različita.

Konkretnije – posežući za  formulacijom koja će možda zvučati cinično –ljudski životi su osetno jeftiniji u ekonomski (i inače!) manje razvijenim zajednicama nego u „bogatijim“ društvima. Nije poznato da je ova argumentacija razvijana negde u stručnoj literaturi, ali osvrt na istorijska iskustva daje dovoljno elemenata za njeno prihvatanje. Čak i letimičan pogled na istoriju ratovanja rezultuje jasnim i uverljivim uvidom da su siromašnije zemlje u ratu gubile veći procenat stanovništva nego bogate.

Primera radi, ustanovljeno je da je SSSR u Drugom svetskom ratu izgubio više stanovnika nego svi njegovi (mahom zapadni) saveznici zajedno! Poučan element za ovo razmišljanje jesu i ogromne žrtve koje je Srbija, kao i Jugoslavija, gubila u raznim ratovima: za Srbiju je to, primera radi, oko trećine stanovništva u Prvom srpskom ustanku, preko polovine odraslog muškog stanovništva u Prvom svetskom ratu, a ogroman procenat tvori i gubitak u Drugom svetskom ratu…

Ovo pojednostavljeno „dokazivanje“ verovatno bi u nekim elementima moralo da se precizira  i modifikuje, naročito s obzirom na efektivne uslove u kojima su ratovi i bune vođeni. No, poenta ipak ostaje neizmenjena.

U prilog veće spremnosti siromašnijih na žrtvovanje „ljudskog materijala“ govori i jedno, čini se nedovoljno, isticano iskustvo iz Drugog svetskog rata. Poznata je poprilična napetost koja se razvila u odnosima između Staljina i Čerčila oko otvaranja drugog, zapadnog fronta u borbi protiv nacističke Nemačke.

Staljin je energično i uporno insistirao da se taj drugi front otvori što pre, te tako popravi situacija na istočnom frontu, a Čerčil je zadugo smatrao da je taj potez suviše rizičan, da bi odneo prevelik broj žrtava. Staljin to, izgleda, nije mogao dokraja razumeti, naročito s obzirom na ogromne žrtve na istočnom frontu koje je Staljin dosta smireno prihvatao kao cenu uspešnog potiskivanja nemačke vojne sile prema zapadu.

Ogroman broj gubitaka na sovjetskoj strani sigurno je posledica mnoštva objektivnih faktora i egzogenih uticaja, ali nema sumnje da je veliki „doprinos“ dala filozofija ratovanja u kojoj je ljudski život bio skromnije vrednovan nego na strani zapadnih saveznika.

Rizici od katastrofe eventualnog nuklearnog sudara velikim delom su uslovljeni arhitektonikom političkih sistema sukobljenih strana i odgovarajućim rasporedom moći u svakom od njih.

U pooređenju Rusije sa zapadnom alijansom, determinante tih rizika veoma su različite, nedovoljno ispitane pa i nedovoljno poznate. U literaturi kao da preovladava opšta konstatacija da su demokratske zemlje generalno miroljubivije i manje sklone upuštanju u ratne avanture.

Rusija je ogromna zemlja kojom – kako stvari sada stoje – upravlja jedan jedini čovek. U pogledu raspodele moći i strukture mehanizama makrosocijalnog upravljanja Rusija se tokom vremena menjala mnogo manje no što smo to u prvom naletu spremni da procenimo.

Period sovjetske vlasti, a potom i period postsovjetske tranzicije i konsolidacije, sadrže važne i dalekosežne strukturne sličnosti sa carskom Rusijom. Kad su u pitanju takva društva, rizik sukoba sa katastrofalnim posledicama mnogo je veći nego u demokratski organizovanim zemljama. U ovim potonjim odluke prolaze kroz veliki broj sukcesivno aktiviranih institucija.

U tom kompleksnom procesu one se modifikuju i doteruju, a takav proces omogućava pa i uslovljava da se izvode iz daleko veće mase informacija i da se blagotvorno oslanjanju na njih. Već sama kompleksnost i vremenska zahtevnost ovakvih procesa odlučivanja čini odluke fleksibilnijim, opreznijim i manje  opterećenim razornim rizicima. Autokrate mogu – a to često i čine – opasne odluke da donesu u trenucima „božanske“ ili neke slične inspiracije, a potonje štete  i gubici javljaju se kao nemi svedoci vratolomnog autokratskog odlučivanja.

Rusko-ukrajinski vojni sukob predstavlja tragičan događaj za koji će većina sadašnjih i budućih analitičara oceniti da je najpogubnija epizoda u odvijanju nestabilnih i rizičnih međunarodnih odnosa od Drugog svetskog rata naovamo. Njemu prethodi krah međunarodnog poretka koji se temljio na svojevrsnoj ravnoteži straha dvaju moćnih političkih i vojnih blokova.

Ključni preokret u međunarodnim odnosima i složenoj bezbednosnoj arhitektonici doneo je slom istočnog bloka koji se dogodio u periodu bez globalnog ratovanja i usledio kao – za neke ranije velike ekonomiste – predvidiva posledica naopako postavljenog i sa civilizacijskim standardima inkompatibilnog društveno-ekonomskog sistema. Slom ovog sistema nije mogao da ne dovede do urušavanja Varšavskog pakta kao njegovog odbrambenog korelata.

Strana koja se u tom planetarnom preokretu našla u položaju gubitnika nije mogla svoj naglo pogoršani položaj da prihvati na trajnoj osnovi u duhu prilagođavanja novoj geopolitičkoj realnosti. Napad na Ukrajinu posledica je tog geostrateškog nemirenja sa tako dalekosežnim relativnim pogoršanjem položaja u odnosu na onaj drugi suprotstavljeni blok.

Očigledna alternativa ovom nemirenju sa ovako dramatičnim pogoršanjem bilo je mirenje, a to znači orijentaciju na izrazito pomirljivu politiku kojom bi bio minimiziran rizik sukoba sa – od kraha istočnog bloka nadalje – relativno vidno ojačalim protivnim (zapadnim) blokom. Bila bi to politika miroljubivih interakcija sa moćnijim akterom. Tako nešto nije se dogodilo. Stoga su nastale velike i opasne međunarodne napetosti i opasnost od ratnog sukoba koja se rusko-ukrajinskim konfliktom u stvari i realizovala.

Novonastala situacija hazardna je i  potencijalno pogibeljna po ceo svet, budući da ovakav ratni sukob genriše ideje pribegavanja sve ubojitijem oružju, uključujući i nuklearno. Naredba ruskog vojnog vrha da se „specijalne“ snage stave u visoki stepen pripravnosti blagi je i, na sreću, još uvek dalek nagoveštaj nesravnjeno opasnijeg sukoba sa nesumnjivo pogubnijim globalnim posledicama. Vrlo orijentaciona analiza mogućih troškova i koristi za eventualne aktere takvog razornog sukoba sugeriše da je njegova verovatnoća mala i da postoje izgledi da se u nešto dužoj perspektivi situacija smiri,te da se svet vrati nekakvoj ravnoteži mirnijeg i podnošljivijeg suživota.