Apstinenti kao politički idiotizam: Lični stav Žikice Simića

Iako izborna izlaznost govori da on nije većinski zastupljen pošto na izbore obično izlazi nešto više od polovine glasača, taj procenat je ipak veoma masovan i značajan, tj. često presudan.

U Srbiji što se više zgražavate nad nečim ili pokazujete ravnodušnost to sebi više dižete cenu. Tim svojim prezirom ubeđujete sebe da ste iznad toga. Na primer, kada kažete da uopšte ne gledate tv jer ni na jednoj od nekoliko stotina tv stanica na kablovskoj nema šta da se vidi, da uopšte ne čitate novine jer uvek isto pišu i lažu, kao i tv, da ne gledate sednice skupštine jer je to ispod vašeg kulturnog i svakog nivoa.

Karakterolog našeg naroda Dvorniković je primetio da, dok se školovao u Nemačkoj, da naši studenti koji ništa vredno nisu stvorili svoje naučno stvaralaštvo započinju oštrom kritikom velikih imena, nakon čega bi se pročulo njihovo ime. Sem toga, često su se i zgražavali nad jelovnikom govoreći “zar oni misle da ćemo mi to da jedemo!”, iako su meso videli samo za Uskrs i Božić u svojim kućama.

Do danas se ništa nije promenilo. Tako sam u vojsci često slušao o sličnom nezadovoljstvu hranom.

Isto tako, i kada bez ostatka kritikujete sve političke partije na našoj opozicionoj ili ukupnoj sceni vi nadmeno i samozadovoljno ubeđujete sebe samog u svoju superiornost – da ste izvan i iznad prljave i jalove politike, a da pri tom ne činite ništa konstruktivno ili ne nudite nikakvo alternativno rešenje.

Mi uvek imamo antitezu, a nikada plodonosnu tezu. Takva izbirljivost je naročito očigledna prema opozicionim strankama – da nema za koga da glasam, da su svi isti. Suviše sam ja dobar glasač da bih glasao za nekog. Analogije radi, takav kritizerski stav je bio i prema vakcinama – da nijedna nije apsolutno efikasna i pouzdana. Neki su čekali kubansku.

Onda se traži dlaka u jajetu i čeka se nekakav princ na belom konju ili supermen. A pri tom, nema se predstava kako bi trebalo da izgleda foto-robot tog mister idealnog kandidata, odnosno tog princa koji bi probudio uspavanu lepoticu Srbiju..

I kad bi se pojavio bio bi džangrizavo neprihvaćen kao i svi ostali. Slučaj Đinđića to najbolje govori.

Daleko od toga da opozicija nema svoje greške i grehove i da nema mesta kritici, ali bolju nemamo. Previđa se da ona ipak deluje u veoma teškim ograničenim i represivnim uslovima gde su svi javni resursi zloupotrebljeni od stane vlasti na podizanje svog rejtinga, a na štetu opozicije.

Sem toga, opozicija protiv sebe ima užasan nihilistički i (auto)destruktivni mentalitet naroda koji sve relativizuje i vulgarizuje, I gde se nezadovoljstvo vlašću iracionalno prenosi kao razočaranje i na aktuelnu opoziciju.

Ali takve kritizerske poštenjačine i pametnjakovići ne bi da svojim političkim angažovanjem doprinesu boljoj ponudi na političkom tržištu jer zaboga oni nemaju vremena i nisu oni za to, a i ne bi da budu uprljani, nesvesni da opozicione političare upravo prljaju takvi neproduktivni i destruktivni kritizeri koji ili sami nasedaju na satanizaciju opozicije od strane vlasti ili je nezavisno od nje proizvode svojom džangrizavošću.

Umesto toga, ta gomila se drži glupih i izanđalih izgovora za svoj pogubni politički idiotizam.

Kažu da nije bitno kako se glasa već ko broji glasove, da su izbori farsa. Najbolji demanti toga je fakat da Sloba, koji je dva puta brojanjem pokrao izbore, bio uhvaćen i prinuđen da prizna rezultate. Drugi kvaziargument je da se neće ništa promeniti promenom vlasti ili da njihov glas neće ništa promeniti ne shvatajući da je rešenje u blagovremenoj smenljivosti vlasti. A tu je i sujetni strah da izabranici ne bi bili na nivou njihovih naivnih i nerealnih očekivanja. Očekuju da političari iznesu promene bez naroda i serviraju nam na tacni bolji život bez učešća naroda..

Zato se apstinencijom čuvaju da ne ispadnu glupi, razočarani, izigrani i uprljani pogrešnim izborom. A kao apstinenti žive u komfornoj iluziji da su ostali pametni i nenasamareni. Ovakvim neumornim zakeranjem nesvesno rade na očuvanju statusa quo kojim i sami nisu zadovoljni.

Teško dolazimo do konstruktivnih predloga i ne nudimo rešenja, a uvek smo laki na jalovu i štetnu kritiku drugih (često i protivrečnu), tu smo tu pronađemo, preuveličamo ili izmislimo nečiju manu, da nekoga žigošemo kao navodnog lopova, izdajicu, ubicu, pijanicu.

Neki su nam dosadili jer su predugo na sceni (iako se lično nisu kompromitovali), za novajlije se pitamo “ko su sad pa ovi”. Jedni kritikuju opoziciju što ne bojkotuje izbore, drugi zašto je bojkotovala i one prethodne.

Neki su apriori za opciju “nema za koga da se glasa”, a da se nisu elementarno informisali koje sve na političkoj sceni. Kada im to saopštite oni se iznenade. To govori koliko je cenzura, iako veoma primitivna i represivna, u Srbiji efikasan vid propagandne manipulacije. Ako nekome političaru najgledaniji mediji ne posvećuju pažnji, ili to čine na kašičicu, formira se mišljenje da oni kao takvi i nisu vredni, jer da jesu bili bi na televiziji.

Upravo gledam na mrežama viralan snimak Ramba Amadeusa o tome da je demokratija diktatura polupismenih. i onda idu komentari “bravo kralju, bravo caru!”. A nikakvog odgovora na to šta je alternativa demokratiji u društvu polupismenih.

Tako se i mnogi opozicioni intelektualci i političari zaustavljaju samo na kritici opozicije. Neki od njih su osnovali partije koje ne učestvuju na izborima i na kojima ne bi prešli statističku grešku. Ima čak i onih koji su povukli svoju predsedničku kandidaturu , ali javno dele savete i ukore opoziciji.

Autor je sociolog iz Niša

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.