Apsurdi ravnomernog razvoja

Da li će pokrajinski lideri biti zadovoljni predloženim rešenjima? Da li će biti ispoštovana „suštinska potreba građana Vojvodine za autonomijom“? Da li će „vojvođanski novci biti vraćeni onome ko ih je zaradio“?

Gotovo dve trećine stanovništva Srbije koji žive južno od Save i Dunava ćute i čekaju dogovor između „velikog tate“ i „tate koji bi to hteo da postane“. Intelektualna javnost ovog dela Srbije opravdano se pita: zašto bi građani Vojvodine imali zagarantovani procenat republičkog budžeta; zašto svi građani Srbije nemaju jednaka prava i mogućnosti; zašto Novi Sad treba da ima veće razvojne šanse od Niša, Kragujevca, Bora ili Užica; konačno zašto smo građani drugog reda? Prosto rečeno, ukoliko pričamo o regionalizaciji i regionalnom razvoju – želimo simetričnu regionalizaciju. Želimo da se isti nivo nadležnosti i prava prenese na sve delove Srbije i na svakog građanina Srbije. Teško su građani Zapadne Srbije preboleli medijsku hajku iz Beograda, Novog Sada, protiv koncesije za autoput Horgoš-Požega. Dva miliona ljudi koji gravitiraju ka ovom putu, ostali su gotovo odsečeni od normalne komunikacije. Svi su govorili o frekvenciji vozila. Navodno, to je neisplativo. A niko nije pominjao ono što dolazi sa autoputem. Nove investicije, nova radna mesta, nove razvojne mogućnosti. Nisu ljudi iz Inđije ili Pećinaca mnogo sposobniji od ljudi iz Tutina ili Surdulice. Razlika je u infrastrukturi. Samo jedni je ljubomorno čuvaju od drugih.

U zemlji sa najvećim regionalnim razlikama u Evropi, svi su puni priča o ravnomernom razvoju. A u suštini, kao u kapitalizmu XVIII veka, bogati postaju još bogatiji, a siromašnima su prepuštene mrvice. Sve dok Zapadna Srbija ne progovori. Kao petog oktobra…

Autorka je član Predsedništva Nove Srbije