Foto: N1Uprkos decembarskim marifetlucima, koji su svojom masovnošću i drskom ogoljenošću prenerazili domaću, ali i inostranu javnost; uprkos skandalu nazvan „Arena“, fiktivnim naprasnim prebivalištima i na najbizarnijim, nenastanjivim lokacijama; uprkos veoma eksplicitnom izveštaju ODIHR-a, zahvaljujući novinarima N1 razotkriven je pokušaj okupacije Voždovca iz Male Krsne.
Razmere su u odnosu na slučaj Arena drugačije, ali načelo, obrazac, glavni inspiratori i krivično delo su isti.
Ljudski um je u stalnoj potrebi i potrazi za uzrocima loših, devijantnih ponašanja i pojava.
Na taj način se opiremo osećaju bespomoćnosti, imamo utisak da stičemo nekakvu kontrolu.
Kad su dobre stvari u pitanju, osećamo se zadovoljno i namireno, nema te gladi za objašnjenjima.
Pitamo se sad zašto naše vlasti uporno, još intenzivnije i otvorenije, nastavljaju sa protivzakonitim ponašanjem, i onda kad su se okolnosti promenile te takvo ponašanje prelazi granice razumnog rizika.
U javnom prostoru najviše cirkuliše teorija da je to iz straha zbog gubitka vlasti, sa sve pripadajućim privilegijama i posledičnim krivičnim gonjenjem zbog flagrantnih kršenja zakona, od vrhovnog, Ustava, pa naniže.
Meni profesionalni demon ne da mira, ne može da se zaustavi na tome, već traži i ono nešto u ljudskoj prirodi što gura čoveka u iracionalne i (samo)destruktivne strategije.
Nekontrolisani i neograničeni porivi, kao što su onaj za moći, bogatstvom i ostali smrtni gresi prisutni su i ovom slučaju. Interesuju me, međutim, greške u rasuđivanju koje vode katastrofalnim procenama i odlukama. Tako se prisetih, psihologiji veoma dobro poznatih, kognitivnih pristrasnosti.
„Kognitivne pristrasnosti su sistematske greške u načinu razmišljanja koje utiču na naše procene, odluke i ponašanje.
One nastaju zbog ograničenja naše sposobnosti obrade informacija, kao i zbog emocionalnih, socijalnih i motivacionih faktora.
Kognitivne pristrasnosti mogu dovesti do nerazumnih i neefikasnih izbora, kao i do pogrešnih zaključaka o sebi, drugima i svetu“ (Vikipedija).
Sistematske su u smislu da su gotovo automatske, da smo im svi skloni, jer su takoreći ugrađene u naš fabrički dizajn.
A ima ih tušta i tma, neki kažu 100, drugi 200.
Danijel Kaneman, jedan od najistaknutijih psihologa današnjice, dobio je 2002. zajedno sa Vernonom Smitom Nobelovu nagradu za svoj doprinos u integrisanju psiholoških istraživanja u ekonomsku nauku, posebno onih koja se odnose na ljudsko prosuđivanje i donošenje odluka u uslovima neizvesnosti.
Njegova knjiga „Misliti brzo i sporo“ smatra se remek-delom.
Na srpskom prevodu, u izdanju Heliksa iz Smedereva, doživela je već osam izdanja.
Kaneman je u toj čitljivoj, mudroj i dubokoj knjizi, koja predstavlja prekretnicu u savremenoj društvenoj misli, ilustrovao 50 kognitivnih grešaka.
Kognitivne greške koje su, makar meni, uočljive u strateško-taktičkim potezima naših vlasti u ovom poslednjem periodu su: efekat iracionalnog ulaganja, efekat inercije, konfirmacijska pristrasnost, efekat lažnog konsenzusa, preterano samopouzdanje i optimistična iluzija.
Efekat iracionalnog ulaganja (ili potonućeg troška) je tendencija da se nastavi sa nekom aktivnošću ili projektom, samo zato što smo već uložili mnogo vremena, novca ili energije u njega, iako je racionalnije da odustanemo.
Sa njime je povezan efekat inercije kao tendencija da se nastavi sa istim ponašanjem ili izborom, samo zato što je to lakše, udobnije ili navika, iako postoje bolje alternative ili su promenjene okolnosti. Efekat inercije nas sprečava da promenimo našu strategiju, da isprobamo nove opcije ili da se prilagodimo novim situacijama.
Konfirmacijska pristrasnost je sklonost da se traže, tumače i pamte samo oni podaci koji potvrđuju naše prethodne stavove ili odluke, a ignorišu ili odbacuju oni koji ih osporavaju.
Konfirmacijska pristrasnost nas sprečava da vidimo celu sliku i da kritički razmišljamo o našim stavovima i postupcima, što dovodi do održavanja pogrešnih ili štetnih uverenja, kao i do donošenja loših odluka.
Efekat lažnog konsenzusa je tendencija da verujemo da većina ljudi deli naše mišljenje, stavove ili ponašanje, i onda kada to nije tačno.
Preterano samopouzdanje, kao što mu ime kaže, označava tendenciju da precenjujemo naše sposobnosti, znanje, moći i verovatnoću uspeha, a ignorišemo rizike i neizvesnosti.
Optimistična iluzija se odnosi na sklonost da precenjujemo verovatnoću pozitivnih ishoda, a potcenjujemo verovatnoću negativnih ishoda u različitim situacijama.
Optimistična iluzija dovodi do nerealnih očekivanja, lošeg planiranja, rizičnog ponašanja i neuspeha u postizanju ciljeva.
Problem je što je ovaj režim do sada uspešno postizao svoje ciljeve, iako je vremenom morao da ulaže sve više i više energije i (naših) resursa. Zašto bi menjali ono što je, uprkos sve češćim brljotinama, bilo uspešno?
Krupna greška je zanemariti činjenicu da se nekadašnja rešenja, u izmenjenim okolnostima, pretvaraju u probleme.
Ne znaju i ne umeju drugačije, ponajviše zato što su se lišili mogućnosti da prevaziđu i koriguju svoje kognitivne greške. S jedne strane, unutar SNS-a (i njihove koalicije) vlada, po dobro rasuđivanje pogubno, jednoglasje oko kulta vođe.
S druge strane svaki kritički ton koji dolazi izvan partije, a priori je odbačen kao neprijateljski, izdajnički, plaćenički i mrziteljski.
Zatvoreni su svi putevi provere realnosti, učenja i razvoja. Uz to, strah ugrožava racionalno razmišljanje i pojačava sklonost ka kognitivnim greškama.
Čisto da se podsetimo.
Potonuće Titanika dugovalo je kognitivnim pristrasnostima, naročito preteranom samopouzdanju i optimističnoj iluziji.
Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
