Argumenti o nestručnosti Radoša Ljušića

Pre nego što iznesem argumente o Ljušićevoj nestručnosti, moram da se osvrnem na jednu od njegovih rečenica, koja je dovela u zabunu i neke moje prijateLje. Naime, od trenutka kada sam u završnoj godini osnovnih studija dobio temu diplomskog rada, moj UčiteLj je bio Vojin Dabić (1949-2017). On je sastavio sve referate za moje zaposlenje, on je bio mentor u izradi svih mojih školskih radova, on me je naučio svemu što znam o istoriji.

Bio je jedan od najboLjih poznavalaca istorije Srba 16-18. veka, ali je u penziju otišao 2015. u zvanju vanrednog profesora. Prema Ljušićevoj klasifikaciji akademskih vrlina, to bi trebalo znači da nije bio „istaknuti naučnik“. Na njegovo radno mesto zaposlen je nastavnik koji se bavi istorijom 19. veka. Imenom „Moj Profesor“ Dabić je nazivao akademika Vasilija Krestića. S druge strane, Ljušićevi saradnici Suzana Rajić i Miloš Jagodić su mladi stekli zvanje redovnog profesora. Poslednjih godina često potpisuju stručne recenzije Ljušićevih tekstova, ukLjučujući i sporne udžbenike za osnovnu i srednju školu, kvazinaučne kritike s bizarnim naslovima „Kusi memoari Vasilija Krestića“ i „Nedaroviti selektivni prepisivač“ (akademik Mira Radojević) i treći tom zbirke članaka „Angažovana istoriografija“, s podnaslovima „Zašto moraš da se svađaš“, „Zašto nastavLjaš da se svađaš“ i „Kad ćeš da prestaneš da se svađaš“. U ovom tomu Ljušić je štampao dva članka s naslovom „Daroviti prepisivač – Dušan Bataković“.

Dok u zdravim akademskim sredinama stručni recenzenti ocenjuju samo stručne tekstove svojih kolega, u ovom slučaju, kao što se vidi iz navedenih naslova, Rajić i Jagodić učestvuju u Ljušićevim ličnim napadima na njegove neistomišLjenike. U četvrtak sam i ja imao čast da budem meta njihovog napada. Sredstvo napada bio je referat koji su podneli Veću fakulteta u proceduri moga izbora u nastavno zvanje. Koristeći mogućnost koju im pruža autonomija univerziteta, u ovom službenom aktu su prikazali rezultate moga naučnog i nastavnog rada na intelektualno nepošten i uvredLjiv način, i tako su me „kaznili“ zbog moga neslaganja s načinom na koji pokušavaju da „vladaju“ OdeLjenjem za istoriju. NJihove ocene je odbacila apsolutna većina članova Veća (podržalo ih je oko 12% glasača) i studenti, pa i univerzitetski ombudsman, koji je u zvaničnom dopisu rekao da su članovi komisije povredili moja građanska prava. Uprkos tome, udaLjen sam iz nastave, a OdeLjenju više nema nastavnika koji je akreditovan i dovoLjno stručan za držanje kurseva iz istorije srpskog naroda 16-18. veka. Da li ovakvom načinu vođenja kadrovske politike više odgovara termin „progon“ ili neki drugi izraz manje je bitno. Mnogo je važnije to što se kadrovskim promenama kakve nasilno sprovode članovi Ljušićeve interesne grupe, trajno urušava kvalitet nastave i ugled Filozofskog fakulteta.

Stoga, ako se Ljušić posle dugog niza od skoro 20 godina najzad odluči da drži nastavu na osnovnim studijama, i to na predmetu na kojem sam do pre nekoliko dana predavanja držao ja, zamolio bih ga da mojim studentima ne diktira sledeće greške iz svog školskog udžbenika. Da su Čajkovski i Pučini stvarali u vreme Napoleona i Betovena, jer nisu. Da su Stari Vujadin i Mali Radojica bili istaknuti hajduci, jer su oni plod mašte narodnog pevača. Da se srpska seoba u Žumberak dogodila početkom 17. veka, jer se dogodila 1530-1538. Da je uskočkog serdara Iliju SmiLjanića nasledio sin Nikola, jer je Nikola ličnost iz 19. veka. Da je kučki vojvoda Marko MiLjanov pripadao rodu Drakulića, jer je on rođen u čuvenom rodu Drekalovića. Da je u Rimokatoličkoj crkvi Uskrs nepokretan praznik od 1583. Da je VaseLjenska patrijaršija u Carigradu najstarija hrišćanska crkva, a da su u njenom sastavu bile Ohridska arhiepiskopija u 16. veku i Karlovačka mitropolija posle 1766. Da je ohridski arhiepiskop u vreme srpskog patrijarha Pajseja (1614-1647) pokušavao da potčini Srpsku crkvu, jer sve to nije tačno. Zamolio bih ga da im ne govori da je tekija „verska ustanova derviških fanatika“, da su Habzburzi bili „lukavi i teatralni“ jer su ih tome naučili jezuiti, da je kalvinizam bio „naprednija“ religija od luteranstva i da su se apsolutističke monarhije vremenom „izvitoperile“. Da ih ne uči da se šiiti i suniti razlikuju po tome “ ko posle proroka Muhameda ima pravo da tumači Kuran“ ili da je verski misticizam „tajanstvenost“. Da ne meša velikog vezira Sinan-pašu s arhitektom Sinanom. Da im ne govori da je folio-format knjige isto što i kuhinjska folija.

I što je najvažnije, da se prema studentima OdeLjenja za istoriju ophodi s poštovanjem, jer sam se tokom svoje kratke nastavne karijere uverio, da su oni moralniji, hrabriji i boLje vaspitani od mnogih svojih nastavnika.

Autor je docent na Filozofskom fakultetu