Arhitektura diktature

Tako nastaje pogodno tlo za epidemiju teorija zavera, za paranoidnu obradu događaja, za prihvatanje najjednostavnijih (najčešće najneverovatnijih) rešenja za komplikovanija pitanja?

Dovoljno je samo analizirati najgledanije emisije na masovnim medijima i lako doći do zaključka da je danas tanka razlika između šarlatanskih konspiratora, analitičara opšte prakse i društveno političkih radnika. NJihovo „sveznanje“ je samo vešto upakovano neznanje, umotano u šljašteću foliju demagogije i populizma. Iako su konci vešto skriveni, jasno je da su oni objekti u lutkarskoj predstavi koja je deo efikasnog sistema stvaranja, oblikovanja i plasiranja dezinformacija. Zato su argumentovane političke rasprave, koje su neizostavni deo demokratskog uređenja, zamenili rijaliti programi. Oni diktiraju model ponašanja i obrazac mišljenja kako hipnotisanom narodu, tako i njegovim političkim predstavnicima.

Krenemo li dublje u psihobiološku analizu, pored sklonosti ka samoobmanjivanju u karakteru prosečnog Srbina identifikovaćemo specifični psihološki fenomen submisivnosti – nagon ka pokoravanju. Pokornost vuče korene iz animalnog dela ljudske podsvesti i deo je instiktivnog ponašanja. To je evolucioni model preživljavanja egzistencijalne opasnosti koji podrazumeva grupisanje u krda, čopore i jata, sa alfa mužjakom na čelu. Vođa ispunjava nesvesne potrebe masa koji opstanak vezuju za poredak, a nestanak za haos. Tako se uspostavlja biološka veza Vođe i podanika. Zavisnost sledbenika zasnovana je na komplikovanim neurohemijskim reakcijama. Oni regrediraju ka infantilnosti, ujedno oslobađajući sebe odgovornosti jer se pokrivaju autoritetom Vođe.

Osnova mentalne strukture diktatora je narcizam, a divinizacija mase indukovana je strahom i medijskom manipulacijom. Strah je efikasni instrument za mobilizaciju, a njegov krajnji rezultat je isticanje mesijanske uloge Vođe. On nije samo predvodnik, on je izbavitelj. Da bi se očuvala stroga hijerarhija u diktaturi neophodna je konstantna tenzija sa povremenim pikovima u alarmiranju javnosti – atentati, državni udari, pretnja ratom, globalnim sukobima. Sve sa podsvesnom porukom da nas jedino Vođa može spasiti. Na delu je manipulacija konstruisanim osećajem anksioznosti i latentne paranoidnosti.

Pored straha mediji su neizostavni deo operacije. Stalne konferencije za štampu uz dramatičan prekid programa, pompezne izjave, intervjui uživo sa pažljivo biranim temama i snažnim upečatljivim porukama. Takva predstava publiku ostavlja bez daha, a njihova zvezda vodilja pod tim reflektorima sija još jače. Naravno da neće biti reči o neuspesima, o neostvarenim obećanjima, ali će se permanentno plasirati horor vacui – strah od napuštanja. Odlazak Vođa znači sveopšte nestajanje. To je završna faza u srastanju podaničkog instinkta za opstanak i Vođinog instinkta za ostanak na vlasti. Posle mene potop – stara i isprobana matrica za dugotrajnu vladavinu.

Od velike je važnosti kontrola i neutralizacija svakog opozicionog političkog organizovanja ili afirmacije konkurentne ličnosti nasuprot Vođe. On mora ostati nedodirljiv, a njegovi protivnici su etiketirani kao peta kolona, izdajnici, idioti… Oni su realni, vidljivi neprijatelj, nasuprot onom spoljašnjem čija iluzija može biti kratkotrajna jer je takva i sposobnost imaginacije mase. Sve diktature su ukopale svoje protivnike u sopstvene temelje. Verbalni obračuni su predigra za konačne obračune koji se završe ili zatvorom ili logorom ili jamama. Zavisi od istorijskih okolnosti, ali i od stepena ugroženosti režima. Što je kraj bliži, surovost je veća.

Pravo ogledalo diktatura jeste njegovo okruženje. Poverljivi ljudi moraju biti na čelu institucija sile – vojska, policija, obaveštajne službe. Oni su automati sa neskrivenom mrežom refleksa divinizacije Vođe – bespogovorna poslušnost, adolescentno divljenje očinskoj figuri, kao i spremnost na sve zarad očuvanja zauzete pozicije. Diktatorov svet je heliocentričan. On je sunce oko koga se okreću njegovi sateliti, saradnici sa doziranom moći uticaja, bez obzira na formalni naziv funkcije koju obavljaju. Vođa ih namerno drži na bezbednoj i upotrebljivoj distanci. Bezbednoj dovoljno da ih se može odreći kada im istekne rok trajanja, upotrebljivoj da na svaki njegov mig promptno reaguju.

Diktature počivaju na dvosmernoj relaciji između narcisoidno-paranoidne ličnosti koja kroz poziciju moći ostvaruje svoje bolesne ambicije i inferiorne mase koja je ili izolovana od ostatka sveta ili vešto medijski uvedena u tor. Taj tor se lako modeluje u piramidu diktature.

Zidovi tog tora su nevidljivi, oni su u glavama podanika. Te su glave pognute i ne gledaju na gore, stvorene su samo da slušaju. Kada se glave podignu, oni neće videti realnu sliku svog idola – uplašenog dečaka koji se histerijom bori sa svojim kompleksima. Neće videti božanstvo koje proviđenjem vodi narod ka spasenju. Neće videti da je car go. Naprotiv. Ugledaće samo svoju golotinju. I fizičku i mentalnu.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke