Arkan, Aleksić, Vučić

Pridružilo joj se dosta koleginica i kolega, nekadašnjih polaznika iste škole, i to je otvorilo Pandorinu kutiju seksualnog nasilja nad ženama i pedofilije, ne samo u Srbiji već u regionu.

Podstaknuti hrabrim priznanjem beogradske glumice i njene koleginice iz Sarajeva i Zagreba, otkrivaju svoja frustrirajuća iskustva iz mlađih dana. Jedna sarajevska glumica starije generacije obelodanila je čak i način na koji je kao mladu učitelj napastvovao. Govorio mi je: „Iz ženskog polnog organa se glumi, zato te tu diram“.

Ne treba sumnjati da je Mika Aleksić, koji je kao pripadnik paravojske zločinačkog komandanta Željka Ražnatovića Arkana, nazočio kako se posle himne „Bože pravde“ i „Očenaša“ kreće u pljačku i silovanja po Hrvatskoj i Bosni, bio mnogo sofisticiraniji u mobingu od svog sarajevskog kolege.

„Služba“ je kad se rat završio napravila Arkanu stranku koja je i danas na vlasti. Na njenoj prvoj izbornoj listi našao se i Aleksić. Snimio je i režirao film o Arkanovoj ženidbi sa estradnom zvezdom Cecom. Vrhunac njegovog idolopoklonstva prema Arkanu jeste stvaranje liderskog autoriteta u toj svojoj školi glume po ugledu na svog ratnog komandanta.

Istu vrstu autoriteta i na isti arkanovski način pokušao je svojevremeno da uspostavi u fudbalu još jedan Arkanov idolopoklonik Siniša Mihajlović.

Kao selektor Srbije on je Arkanov pravilnik discipline i obaveza u paravojsci, pretvorio u Kodeks ponašanja reprezentativaca. U tom Kodeksu je stajalo da su svi reprezentativci obavezni da pevaju himnu „Bože pravde“. Zbog toga je fudbaler muslimanske veroispovesti Adem Ljajić izbačen iz reprezentacije.

Iz te kategorije lidera arkanovskog tipa je i njegov Delija iz navijačkih dana, bezumni kradljivac srpskog Ustava Aleksandar Vučić.

Jer kao što je Miroslav Aleksić određivao kako polaznici njegove škole treba da misle i da se osećaju, kako im je usađivao u glavu da su glupi i lenji, takve poruke gotovo svakodnevno građanima Srbije šalje i Aleksandar Vučić.

Još jedna zajednička karakteristika liderskih autoriteta jeste manipulacija ljudima i usađivanje osećanja krivice kod njih. Aleksić stalnom grdnjom, pretnjama i stalnim ponavljanjem fraze: Ne trebate vi meni nego sam ja vama potreban, izazvao strah ali i osećaj da im on želi samo dobro, da mu svi ne samo pripadaju nego i duguju zahvalnost. To isto radi i Aleksandar Vučić sa svojom kvazipolitičkom partijom SNS ali i mnogim građanima Srbije koji mu veruju.

Otuda izjava fikus premijerke Ane Brnabić i to u skupštinskom ekspozeu: „Svi mi u Srbiji postojimo zahvaljujući Aleksandru Vučiću i zato će jedan od prioriteta Vlade biti odbrana predsednika države“.

Objašnjenje psihologa Lea Ivaniševića da je Aleksić autoritet uspostavio narcističkim zlostavljanjima i iživljavanjima u svojoj školi, važi i za odnos Vučića prema građanima Srbije. Jer narcističko zlostavljanje podrazumeva da se žrtvi obeća ono za čim žudi, a to je kod građana uspeh u svemu, mir, siguran posao i novac.

Da bi se to ostvarilo, od žrtve odnosno građana se traži bespogovorna poslušnost i odricanje. Sve to u ime višeg cilja i navodnog budućeg blagostanja. Vremenom zbog tog cilja građanima se uzima sve više, a manipulator daje sve manje osim obećanja, naravno.

Zbog toga veliki broj građana ostaje u uverenju da ih manipulator voli i da sve što radi čini za njihovo dobro. To je prava patologija u ljudskim odnosima. Zar se nismo svih ovih devet godina neograničene vladavine uverili da je kradljivac srpskog Ustava preispoljni lažov, da je zaljubljen samo u sebe, da vrlo često ispoljava osećaj svemoći a od nas traži divljenje i pokoravanje.

Takvi ljudi, kaže Tatjana Dinčić, psiholog, vrlo su skloni manipulacijama i vrlo su neiskreni u odnosima sa drugim ljudima.

Oni koji su u dužem periodu u stalnom odnosu sa takvim osobama narcističke strukture, po pravilu pate, jer je njihov život u funkciji tog „narcisa“.

Arkani, Aleksići, Vučići i njima slični narcisi, varalice, lažovi, besramnici, jednom rečju monstrumi bez svesti o sopstvenoj odgovornosti, decenijama već dominiraju na ovim balkanskim prostorima.

Svi su oni posledica, a uzrok je nasilnička i ratna politika Miloševića, Dačića, Šešelja, Nikolića, Vučića, Arkana, Palme i njihovih „Službi“. Već više od decenije oni nasiljem u svim oblastima života uništavaju državu i društvo.

Nasilje je i jedini njihov način komunikacije sa političkim neistomišljenicima.

Kradu izbore, pljačkaju, ubijaju, za milost ne znaju i zbog toga sve ovo i ne može drugačije nego u krvi da se završi. Eto Srbijo u čijim je rukama tvoja sudbina, a ti i dalje ćutiš.