Asaf kao Ajnštajn: Odgovor profesora epidemiologije Zorana Radovanović na članak dr Zorke Vukmirović

Osveženje mi je što, bar sa njene strane, sada izostaje takav pristup. To ipak ne znači da je ona u pravu.

Dr Vukmirović se poziva na dr Asafa Durakovića, kao apsolutnog arbitra u oblasti štetnosti osiromašenog uranijuma (OU).

Takav skoro božanski status ne uživa ni Ajnštajn, posebno među fizičarima zainteresovanim za mikrokosmos.

Nasuprot prihvaćenim velikanima nauke, dr Duraković je u oblasti kojom se bavio ostao takoreći „sirak tužni bez iđe ikoga“ (videti naučnu literaturu o toj temi).

Tačno je da je pre 23 godine Kraljevsko društvo u Londonu razmatralo zdravstveno stanje učesnika Zalivskog rata 1991, ali nije mi poznato da su imali ubedljive podatke o eventualno povećanoj učestalosti raka u ratnoj zoni.

Tokom godina su obavljana istraživanja i danas se merodavnim smatra izveštaj američkih Akademija nauka (NASEM) iz 2016. sa zaključkom da nema dokaza o vezi između ratovanja u Persijskom Zalivu i učestalije pojave bilo kog raka. (https://doi.org/10.17226/21840)

Sa italijanskim vojnicima se u našoj javnosti mnogo manipuliše. Jasno je da italijanski sudovi nisu ništa „dokazivali“ ni „dokazali“.

Dopuštam da su kod nekih vojnika nađene nanočestice OU, ali postavljam pitanje koliko je naših građana šetalo poljima zasejanim takvom municijom da bi došlo do navodnog masovnog pomora od raka u Srbiji?

Dodajem i da je Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) 2007. godine na terenu na koji je palo bar 1000 puta više OU nego na Centralnu Srbiju zaključila da „radioaktivnost OU nije predstavljao značajan zdravstveni rizik“.

Bojim se da je očekivanje da SZO izmeni svoj stav o OU uzaludno priželjkivani ishod. SZO se u tom pogledu čvrsto drži zaključka Međunarodne agencije za izučavanje raka, po kojem uranijum – ni osiromašen, ni prirodan, a ni obogaćen – nije svrstan čak ni među moguće kancerogene.

Ali zamislimo i da se uoči nekakav jedva uočljiv rizik (da je izraženiji, ne bi decenijama promicao): da li bi se pokazao među profesionalno izloženim radnicima, teško bombardovanim Iračanima, neuporedivo manje ugroženim stanovnicima KiM ili – baš među građanima Centralne Srbije?

Na kraju, sačekuje me pitanje kojim sopstvenim eksperimentalnim dokazima“ potkrepljujem „svoju tvrdnju o bezopasnosti OU“.

Prvo, nije istina da sam ikada rekao da je bezopasan bilo koji težak metal.

Drugo, i stari dobri Bejkon, na koga se poziva moja oponentkinja, ali i savremeni filozofi nauke, smatrali bi me kompetentnim sagovornikom ako sam, uz opšte istraživačko iskustvo, upoznao svu relevantnu literaturu iz oblasti koja mi je bliska (izučavanje faktora rizika, onkoepidemiologija, metodologija naučnih istraživanja).

Treće, za ovu raspravu nije važno, ali ću dodati da sam u ime UN, bio sam nezavisan supervizor u izučavanju posledica prvog zalivskog rata.

Neposredni izvođači su bili Harvardska škola narodnog zdravlja i Univerzitet Templ.

Koliko se sećam, prva faza je koštala 16, a druga 28 miliona dolara. Učestvovao sam u dizajniranju svake faze studije i odobravao sam isplatu po fazama na osnovu ocene kvaliteta (sa predstavnikom kuvajtskih vlasti).

Epidemiološke studije nisu pomogle, pa se pristupilo matematičkom modelovanju. Kriterijum je bio da li će se tokom 75 godina od rata javiti bar jedan dodatni slučaj raka na 100.000 stanovnika.

Rezultat je bio negativan, ali sam, pod utiskom NATO agresije na nas, insistirao na dodatnim proverama.

Odabrano je šest najvećih stručnjaka za tu oblast i, posle nekoliko meseci primene Delfi metode, složili su se da nema dokaza o uticaju OU na pojavu raka.

Da li bi Bejkon bio zadovoljan?

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.