Mit o jugoslovenskoj atomskoj bombi u Vinči: Autorski tekst Marka Omčikusa

U šturim prepričavanjima o ovom filmu i njegovom uspehu na festivalima, uzgred se ponovo naslućuje da se u Institutu Vinča radilo na pravljenju atomske bombe.

Iako sam bio još uvek mlađi osnovac, kada se dogodio nuklearni aksident u Vinči, sticajem okolnosti dve osobe koje su radile u Institutu, bile su bliski prijatelji sa mojim roditeljima.

Često su dolazili u posetu i o aksidentu se mnogo pričalo. Zapravo, u tom periodu to je bila i jedna od dve teme o kojoj se pričalo. Druga tema se odnosila na učestale nuklearne probe koje su izvodili SSSR, SAD, i Francuska, globalno zagađujući Planetu.

Naravno da nisam sve razumeo, ali dosta toga sam i upijao, da bi kasnije postupno nadopunjavao informacijama koje sam već mogao da razumem.

Početkom sedamdesetih godina, u vreme takozvanog „Hrvatskog proljeća“ iliti zvanog „Maspok“, znameniti fizičar Ivan Supek, dao je svoj politički maspokovski doprinos izjavom da je Ranković hteo da se domogne atomske bombe.

Ne da bi se Jugoslavija priključila klubu nuklearnih sila, već da bi Ranković, odnosno Srbija, ucenjivala ostale narode i narodnosti Jugoslavije.

Sećam se da je takva izjava pokrenula žestoku polemiku. Ranković je tada već bio politički oduvan, i nije bio pitan, ili raspoložen da bilo šta izjavi u vezi te Supekove izjave.

Tita nije smeo niko da pita. Međutim, rado su tada odgovorili Pavle Savić i nekoliko znamenitih fizičara.

Ono što nisu znali političari, znali su fizičari: Da je nuklearna bomba za Jugoslaviju mislena imenica.

Jednostavno budžet za takvu avanturu, bio bi nezamisliv. Zapravo budžet bi zahtevao višestruko više finansijskih sredstava u odnosu na ukupne finansijske potrebe jedne države tada zvane SFRJ. Naravno da je fizičarima odgovaralo da im Država što više finansira ono što danas nazivamo „projektima“.

Pare naravno nisu uzalud potrošene. Nauka je dala svoj doprinos, a pojedinci koji su „odskakali“, uskočili su u stipendijske fondove SAD i razvijenih evropskih zemalja.

Naravno da nekima nije bio mrzak ni SSSR, koji je bio spreman da Jugoslaviji „ustupi“ reaktore, aksceleratore i slične mašinerije koje se igraju sa atomima.

Sve je to zapravo bilo od koristi za proizvodnju izotopa. Razni izotopi korišćeni su najviše u medicini, ali i za druge potrebe u metalurgiji i uopšte hemijskoj industriji, a i gromobrani su postali efikasniji, mada ne i bezopasni, sa odgovarajućim nuklearnim izotopom.

Pamtim da je bila organizovana i jedna izložba na Beogradskom sajmu. Na izložbi su mi dali da se igram sa gajgerovim brojačem, odnosno da tražim rudu uranijuma, Bilo je naravno zabavno.

Tu izložbu sam posetio više puta. Bila mi je zabavna tada i kibernetička pamet iz Instituta Vinča. Naročito sam se zadržavao i na tada zanimljivom pultu, zapravo gabaritnoj mašini, gde se igrao kompjuterski šah, ali tada samo u tri završna poteza koja treba da matiraju protivnika, odnosno mašinu, ali bi mašina po pravilu matirala igrača.

Ta igrica bila je zapravo programirana za visoko rangirane šahiste, tako da nisam baš bio uspešan u tom šahu, ali izazov je bio neodoljiv.

Kako bilo nuklearni izazovi dali su „vetar u leđa“ nauci, ali još više raznim maštarijama, na koje su se pecali klinci i političari. Naučnici su tada pametno koristili glupost političara. Znali su šta je moguće (u našim uslovima) a šta ne.

To je bilo vreme vladavine pameti, i pravljenje A bombe nije fizičarima padalo na pamet.

Možda je Supek bio u pravu što se tiče ambicije političara, međutim Pavle Savić je tada objasnio da nije dovoljno samo sakupiti gorivo u količini kritične mase.

Međutim samo pakovanje bombe predstavlja poseban problem, kao i pitanje kako dobaciti bombu do izabranog cilja, što bi značilo i samostalni razvoj strateškog vazduhoplovstva, kao i dalekometnih raketa.

Supek je svakako morao znati, koliko su te eventualne ambicije političara bile glupe i nisu bile uopšte vredne traćarenja i kvarenja međunacionalnih odnosa. Tito je najurio maspokovce, a radi simetrije izmislio srpske liberale, koje je takođe reda radi najurio, a tema nuklearne bombe je stavljena ad-akta.

Svima je bilo jasno da je Jugoslovenska ili ti Srpska A bomba jedna bizarna maštarija i o tome je prestalo da se spekuliše. „Vinča“ je dobijala sve manje na značaju, kako politički tako i finansijski. Značajniji naučni mozgovi odlili su se u američke naučne timove.

Ne znam da li se danas Institut u Vinči bavi atomima, ali Jugoslavija se sa Vinčom na planu nuklearnih nauka „visoko kotirala“ (neko 4 ili 5 mesto u svetu). Međutim to je bilo nalik vicevima o slonu i mišu. Verovatno iza Jugoslavije i nije bilo zemalja koje su se praktično bavile nuklearnim istraživanjima.

Kako bilo nakon Supekovog maspokovskog trača, godinama se nije spekulisalo o projektu pravljenja A bombe, sve dok NATO nije najavio bombardovanje ostatka Jugoslavije. Tada se pričalo da Srbija ima A bombu.

Malo je ljudi u tako nešto poverovalo, zato što je to bilo uobičajeno srpsko tešenje i junačenje. Tek mnogo kasnije je utvrđeno da su taj trač pustili Amerikanci, kao bizarno opravdanje namere da se bombarduju neki narodi takozvanog „zapadvog Balkana“.

Amerika je taj trač širila na osnovu „saznanja“ da u Vinči ima nuklearnog goriva za dve bombe. Možda je to bilo tačno što se goriva tiče. Mnogo je ulagano u rudnik Kalna. Tone i tone kamenja prerađivno je u gramove teških metala Izotopa 235 Uranijum, i 239 Pluponijum.

Verovatno su bile potrebne decenije da se dođe do neke potrebne količine u kilogramima za kritičnu masu. Da ne zaboravimo, kritična masa, mora da se podeli u dve ispod kritične mase.

Padom Miloševića i dolaskom nove vlasti, tada još uvek ostatak Jugoslavije prebacio je u Rusiju isvesnu količinu, ili sve rezerve plutonijuma, što su Amerikanci „pozitivno ocenili“.

Bilo bi dobro da Institut u Vinči konačno saopšti do koje mere je ideja o A bombi bila ozbiljna.

Odnosno, koliko su se političari i udbaši ložili i sanjarili da se napravi A bomba. O tome bi svakako mogli da ispričaju i penzioneri koji su svoj radni vek završili u Vinči. Možda bi za to bio najbolji trenutak kada Beograđani u većem broju budu pogledali film.

Autor je istoričar umetnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.