Autobuski ljubimci

Rešio sam da – uprkos stava ‘bolje polovine’ i reči jednog duhovitog komšije da će „iz inata“ ostati kućama – prihvatim velikodušnu milost ‘Gospodara Srbije’ i iziđem na koliko-toliko čist beogradski vazduh u polučasovnu šetnju, kojom nam se udeljuje bar jedna osmina privilegije što je uživaju kućni ljubimci.

I, u istorijski utorak 21. aprila, u 20:15 – da bih izbegao prvi i drugi talas polučasovnih izbeglica iz kućnog zatvora – smelo sam iskoračio iz zgrade u kojoj stanujem već oko 35 godina, ohrabren zaštitnom opremom koju sam nosio i pomišlju da su, možda u isto vreme, negde u Jajincima ili već gde-god, na slobodu izišli i Angelina i Anđelko. „I, kuda sad?“ – upitala me je supruga, koja je na kraju rešila da me ne pusti da se sam upuštam u do pre par dana samoubilačku avanturu.

„Idemo Gogoljevom“, odgovorio sam, birajući manje zlo između ove i Požeške, koja ‘nikad ne spava’. Krenuli smo desnom stranom ulice, pažljivo držeći ‘socijalnu distancu’ (nikad se ne zna, možda nas ‘tamo gde treba’ neko prati uz pomoć GPS, ili neke novije tehnologije).

Do Doma zdravlja „Simo Milošević“, na uglu Gogoljeve i Petra Mećave, mimoišli smo se s tri para koji su dolazili iz suprotnog smera i, na pedesetak metara razdaljine od nas, prelazili na suprotnu stranu ulice. Razumljivo, nikad se ne zna!

Na gore pomenutom uglu čekalo nas je još jedno ‘iskušenje’. Hoćemo li, bez mnogo opasnosti, krenuti u ‘u rikverc’, ili ćemo ozbiljno rizikovati i poći nadesno, prema ‘uvek budnoj’ Požeškoj i suočiti se sa svim iskušenjima što ih takav poduhvat može doneti. Po prirodi sam ‘ziheraš’, ali sam odlučio da se kockam pa šta bude. Iz Požeške je dopirala sve jača buka sa svakim poluklecavim korakom na uzbrdici, zbog očitog nedostatka ‘damfa’ i kondicije ili straha od onog što nas očekuje na vrhu. Anksioznost je pojačavala potpuno mračna zgrada Doma zdravlja na levoj strani. Gde li je to uvek dežurno kovid 19 odeljenje?

No, pravi šok je usledio kad smo oko 20:30 ušli u Požešku i oprezno pogledali i levo i desno. Kao u nekom horor filmu, na vidiku nije bilo nijednog živog stvora. Čak ni nijednog od onih što nisu pravi kućni ljubimci, već obični ulični džukci koje sam u neko drugo doba viđao u manje ili više zastrašujućim grupama u ovoj istoj ulici.

Odakle, onda, buka koju smo čuli, čiji je eho još potmulo odzvanjao u sablasnom okruženju?

Ubrzo nas je velikom brzinom, vozeći levom trakom iz pravca pijace, pretekao potpuno prazni ‘Tine i Radojka’ autobus broj 23 i nestao poput aveti u dugačkoj krivini prema Kijevskoj i ulici Beogradskog bataljona. Nismo stigli ni da se zapitamo ‘kako’, ‘otkud’ i ‘zašto’, a iz suprotnog smera je kao ogroman nosorog protutnjala još jedna, isto tako prazna, grdosija ili, da parafraziram Vojnoviča, „jedinica teglećeg marvenog fonda“.

Do Kijevske ulice nam je, uz nekoliko zastajkivanja, trebalo desetak minuta.

Na tom putu dugačkom 400-500 metara sreli smo ukupno tri-četiri čoveka koji nisu kućni ljubimci, a koji su se kao utvare šunjali pored zatvorenih Maksija, Meka, Lilija i Banke Inteza (ne računajući nekoliko mladih ‘prestupnika’ što su gluvarili u jednom od prolaza prema Gogoljevoj). Ali su zato u oba smera svaki čas tutnjali prazni Vesićevi ljubimci. Nisam brojao dovoljno pažljivo, ali stojim vam dobar da ih je bilo između 15 i 20.

Šta se događa? Da Vesić ne šeta svoje ljubimce i vežba vozače za novo doba ‘zlatnog gradskog prevoza’, u kojem će svaki autobus voziti po jednog putnika? Za oko tri i po decenije življenja na Banovom brdu ni u vreme najvećeg špica – nikada!!! – nisam video toliko autobusa da u oba smera pređu tu jednu stanicu. Možda je Vesić, koji toliko voli Beograd, nabavio američku naftu u pravo vreme, po ceni kojom se zarađuje na svakom kupljenom barelu?

Skrećući u Kijevsku da zatvorimo krug od jednog bloka nismo baš bili „presrećni“ – kako je sutradan glasio naslov jednog online priloga na N1 (!!!???) – ali smo bili srećni što smo preživeli i ovu epizodu Vučićeve Zone sumraka. Jeste da su nam sada noge već klecale zbog pređene razdaljine znatno duže od dozvoljenih 600 metara, ali smo – da slobodnije parafraziram Šalamova – na ‘čistom vazduhu’ proveli nešto više od udeljenih pola sata.

Kod kućama sam seo i pokušao da napravim najkraći bilans nečega što je trajalo tridesetak minuta, a bilo sažetak vremena koje traje bar osam godina. Telefon je pokazivao da smo prešli nešto više od 2.000 koraka. Na tom putu nismo videli nijedan automobil, nijednog pravog kućnog ljubimca, ali je onih koji to nisu, a koje Alek najviše voli, bilo manje od autobusa koji su suludo i neobjašnjivo jurili Požeškom ulicom.

Bilo je to, naravno, još jedno od bezbrojnih poniženja kroz koje smo prošli svih ovih godina, među kojima nije bilo najmanje ono već zaboravljeno „da će penzije biti poslednja stvar koja će se dirnuti“. I zaista, šta neko ko je za već pominjanih osam godina – da ovom prilikom ne podsećamo na učinak iz devedesetih – prekršio i krši sve moguće zakone, pa i Ustav ove nazovidržave, treba da učini da oni koji bi trebalo da su naučili makar nešto tokom proteklih tridesetak godina podignu glavu i glasno kažu ‘E (ne ono Eeee) sad je dosta!’

A možda – kako su to već sutradan pokazali objavljeni, i vrlo podeljeni, komentari na društvenim mrežama i portalima različitih medija – ‘penzosi’, i drugi građani ovog nesrećnog društva, zaista zaslužuju ovakvu vlast, sudbinu, pa i budućnost, ako je uopšte ima? Da i ja ne preterujem? Zašto svi napadate penzionere? – napisala je Lila (penzionerka?) u komentarima na N1. (Čuj, napadam sam sebe.) – Šta su oni Bogu zgrešili da se na njihova pleća sve svaljuje? Što se vi mladi ne izborite za bolju budućnost? Ima vas više nego penzionera.

I, ovo bi mogao da bude dodatak mom sažetku: mi smo narod sa bolesnom vlasti, srećnim penzionerima i razigranim (?) mladima. zrelo za „lazu“. (Doslovni citat izvesnog dr. neše.)

Nastaviće se…

(Možda… Najverovatnije, Pa šta…, Da vidim ko će da me spreči, Što vi tamo prevrćete očima?, Lažete… lažete)

Autor je novinar, jedan od osnivača lista Danas