Autogol Desankom

I tačka, tvitnula je ona, da bi potom sve stalo. Ali tek do oktobra. Baš početkom ove nedelje Nacionalni prosvetni savet (NPS) oglušio se o presudu „sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“, pokrećući volšebnu inicijativu da sám bude prekršten imenom cenjene pesnikinje i pod takvom zastavom da se otisne u neizvesnu nacionalnu budućnost.

Ukratko, Savet je utrojio tačku s kraja premijerkine preporuke, ostavljajući nam zapitanost nad takvim pobudama. Doduše, izvesno svetlo ovoj inicijativi daje i sám oktobar mesec, koji spokojno protiče u znaku kadrovskih samopreporuka, baš kao što je juni bio rezervisan za predizborne spinove. U danima takvog horoskopa svakovrsne ideje mogu da padnu na pamet, uz ogradu da nije baš svaka ideja za svaku pamet.

Neka bude, dakle, Desanka. Ne čak ni Dositej. Pa ni Vuk. Od sada da se Nacionalni prosvetni savet naziva imenom ranjene pesnikinje – pošto Savet, kako u Večernjim novostima obrazlaže predsednik tog tela, Radivoj Stojković, „svoj način rada, aktivnosti, poslovnik, procedure, zahteve i svoju suštinu, svodi na vreme pre slučaja Desanke Maksimović i posle njega“. Posle ovih reči granicu predstavljaju samo još pravoslavna, katolička i kineska nebesa, koliko-toliko pridržavajući Stojkovića i Nacionalni prosvetni savet da u nastavku ujdurme ne predlože sasvim novi, asocijalni koncept novogodišnjih praznika. Ipak neka bude ona, Desanka.

Nipošto brzonogi i dovitljivi Dositej, koji Prvi srpski ustanak prehranjuje krompirom, niti hromi Vuk što se uspravlja spram nepismenog Miloša. Desanka, jer je ona – produžava Stojković svoje nesretno obrazloženje, kao da je reč o Deda Mrazu a ne pesnikinji – „simbol dobrote i plemenitosti, časnih namera, čovekoljublja i odbrane najboljih interesa naše dece“. Tačka.

Jedan moj prijatelj prokomentarisao je kako je teško zamisliti bolju preporuku za ukidanje NPS-a od ove. Ili fudbalskim žargonom rečeno – crveni karton. Ja radije

zamišljam predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta, R. Stojkovića, u kolumbijskom dresu sa fatalnim brojem brojem 2 na leđima, kako postiže autogol, umesto nesretnog Andresa Eskobara.

Međutim, u postistorijskoj Srbiji, oportunoj, ideološki mnogoglavoj i nakrivljenoj ka poslednjima danima srpstva i planete, opisana verzija događaja ne vodi nužno tragičnom kraju NPS-a. Toliko je razloga da autogol odbrambenog velemajstora danas prođe kod propevale gomile na tribinama.

Ovde, gde razum tavori na margini, ustupajući mesto srednjovekovnim iracionalnim pojavama (sa smart-interfejsom), priče o crvenom kartonu i autogolu bespotrebno su smislene.

Veština poltronskog duha sastoji se u tome da vlastitu budalaštinu usmeri tako da na koncu prosperira. Njegova antilogika pravljena je po antilogičkoj meri stvarnog života.

Kao stabilna vrednost našeg društva kroz istoriju, bez obzira na ideološku koncepciju države – poltronski duh konzervativan je do gluposti: ne voli talasanje, ali zato, s vremena na vreme, u ime vlastitih preporuka izmišlja krizu i krizne talase, a sebe postavlja na mesto dežurnog surfera.

Pošto je poltronski duh u manjku sa maštom, izmišljanje krize postaje viša nauka, pa sva akcija jahanja i kroćenja talasa ne može a da ne bude farsa skopčana sa sramotom, koju zbog otužnog prizora razumni deo publike oseća svim svojim bićem.

Tako je i u ovom slučaju kada NPS, na čelu sa Stojkovićem, pokušava da izmisli nekakvo društveno-odgovorno moranje, zbog čega brljavi sa činjenicama, sa moralom, vrlinama, sa odgovornošću, a Desankinu morfologiju menja po ugledu na virus kovid 19, sa kojim – kako meseci za nama ubedljivo pokazuju – deli i pikove i talase.

Kada smo već kod talasa.

Šarčević im je svojevremeno dobacio da su se obrukali; sada očito žele da se uvrnutim idolopoklonstvom dokažu pred dolazećim ministrom, kojem držimo palce da na poziv Saveta odgovori onako kako niko ne očekuje – negativno.

„Jedno društvo nije hram idola koji figuriraju na vrhu njegovih spomenika ili u njegovim ustavnim tekstovima“, napisao je Moris Merlo-Ponti 1947. godine, već „ono vrijedi onoliko koliko u njemu vrijede odnosi čovjeka prema čovjeku“. Ako u postistorijskoj Srbiji uništavanje jedne izložbe pravdaju najviše instance, ako ovde devijacija ide ruku pod ruku sa vladajućim strukturama, ako je ovde nemoguće osuditi kriminalne grupe, decu bogatih, silovatelje i pedofile, i ako CZKD već godinama (decenijama) broji veću posetu, taman za broj gradskih delinkvenata koji nisu zadovoljni njegovim programom, konačno – ako svakog dana na ulici gledamo animalizovanu verziju liberalizma u formi „individualnog samoupravljanja“ (izvrstan termin koji je svojevremeno, u beogradskoj fazi života, sasvim entuzijastički patentirao Esad Ćimić) – kada se na taj način odnosimo jedni prema drugima, tada je jasno da su u našem društvu idoli, poput divinizovane Desanke, postali eksponenti kolektivne samoobmane.

Ali opet, ne možemo a da se ne ujedemo za jezik. Nije li ipak istina da postoji ona mala, ništavna, teorijska mogućnost da se kvaliteti nacionalnih genija prenose na nas genetskim algoritmom; da u svima nama – i uprkos nama – sija kakvim-takvim sjajem luč velikana? Tu fantastičnu teoriju, ne i nemoguću, ilustruje grandiozni niz trobojnih bilborda, postavljenih na ulazu u Beograd, kod Studentskog grada: Patrijarh, Nikola Tesla, Desanka Maksimović… Onima koji dolaze, poručuju jasno da ovde, kod nas, to tako, uprkos razumu i stvarnosti, ide nekako i kotrlja se… Ovde je zavičaj velikih naučnih proboja i najviših moralnih vrednosti. Doduše, često razum skrene. No bez obzira – Velkom! I tačka.

Autor je profesor Trinaeste beogradske gimnazije