Autokratija će se iznutra urušiti

Na vanrednoj Skupštini SNS u Kragujevcu, samo dan nakon „veličanstvene“ podrške građana iz cele Srbije, kako su preneli provladini mediji, na mitingu ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu, Vučić je, pod još velikim emotivnim nabojem, obećao da nikada neće napustiti stranku, na koju je izuzetno ponosan i sa velikim uspehom predvodio 11 godina.

Negova odluka da će oko Vidovdana osnovati Narodni pokreta za državu, ne treba nikoga da iznenađuje i ostavlja u dilemi šta se krije iza nje.

U državi, u kojoj podela vlasti kao najviši demokratski standard postoji samo u normativnim rešenjima, dok je u praksi autokratska, pripada jednoj osobi, poznatoj u političkoj teoriji po izreci „država, to sam ja“, jedan široki narodni front za očuvanje države, treba u stvari da posluži za očuvanje takvog oblika vladavine, posebno kada je pred njim dokument EU za rešavanje odnosa sa Kosovom, višednevni protesti građana Srbije, predvođeni delom opozicije, inicirani nakon dva masakra, u Beogradu i okolini Mladenovca, zahtevima za smenu REM-a i rukovodstva RTS-a, oduzimanje nacionalnih frekvencija za televizije Pink i Hepi i dr.

Najava Vučića da je spreman na razgovor sa onima koji drugačije misle, ali ne i o predaji vlasti bez izbora, pre je pokazatelj prekomponovanja autokratske vlasti, u situaciji kada više nije siguran ni u svoju partiju a ni koalicione partnere da će ga bezuslovno podržati u svojim odlukama.

Strah je opravdan jer partije na vlasti nije ujedinio ni ideološki, ni državni interes, mada se u njega kunu kao u Boga, već potreba da se što više okoriste dok su na njoj. Sada kada treba da u ime naroda odluče koja rešenja su najprihvatljivija za budućnost države, „vruć krompir“ se prebacuje na teren novog narodnog pokreta, odnosno na narod.

Primera za formiranjem takvih pokreta radi konsolidovanja i učvršćivanja autokratskih oblika vlasti u novijoj političkoj istoriji ima više, a dva su karakteristična po svojoj organizaciji i formi.

I dok je osnivanje Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ) u SFRJ bio profilisan kao dobrovoljni demokratski savez radnih ljudi i građana, opredeljenih za socijalizam i samoupravljanje, sa vodećom ulogom Saveza komunista Jugoslavije, koja je trebala da se ostvaruje ne nametanjem svojih idejno-političkih stavova već snagom svojih uverenja, organizujući radne ljude i građane da što u punijoj meri ostvaruju svoja samoupravna prava, položaj i interese, dotle je formiranje Narodnog fronta u Ruskoj Federaciji, koji je pre nešto više od 12 godina osnovao Vladimir Putin, imalo za cilj da okupi različite društvene grupe u jedan široki narodni pokret, bez ideološkog i partijskog uticaja Jedinstvene Rusije, koju su potresale optužbe za korupciju i zbog čega je gubila na popularnosti u biračkom telu.

Međutim, Vučić ne želi da se se odrekne vodeće uloge SNS u novom pokretu, mada je nedavno gostujući na TV Hepi izjavio: „Želim da idem u formiranje velikog narodnog pokreta koji ne bi bio antistranački, ali bi bio nadstranački“. To je pravdao potrebom stvaranja većeg jedinstva pred najtežim političkim periodom u kome će se Srbija naći: „Zamoliću SNS da bude stožer svega toga,…. da bismo imali bazu, oslonac i osnovu da sačuvamo našu zemlju u naredne dve, tri krizne godine koje su odlučujuće za budućnost Srbije“.

Nema sumnje da će Miloš Vučević, novoizabrani predsednik SNS, i ministar odbrane, koji se na obe funkcije našao na predlog Vučića, ne kao najbolji kandidat partije za te pozicije, već kao najodaniji poštovalac njegovog lika i dela, sve učiniti da uticaj dojučerašnjeg prvog čoveka ove stranke i dalje bude odlučujući u vođenju njene politike, na sličan način kao što je to činio u dosadašnjem periodu na Vladu Srbije, odnosno njenu predsednicu Anu Brnabić.

U prilog tome je i činjenica da je Vučević, nakon republičkih izbora 2022. godine, a na osnovu predloga/odluke Vučića kod formiranja nove Vlade Srbije, koju je SNS podržao i prihvatio kao svoju, predviđen da od 2024. godine preuzme kormilo izvršne vlasti. Tada je Ana Brnabić to obrazložila: „Milošu treba malo više vremena da se saživi i nauči.

I meni je trebalo vreme da naučim od 2017. godine. Miloš je sad na jednoj od ključnih pozicija u Vladi, on će doneti jednu veliku energiju. Mislim da je predsednik presekao onako kako treba i to je ključna stvar“.

Vučević zna da poverenje koje mu je ukazano mora svakodnevno da opravdava, ne samo na poziciji „prvog“ čoveka SNS-a, i da mu od toga zavisi da li će naredne godine i doći na čelo Vlade Srbije.

Ukoliko do toga dođe, verovatno će se na političkoj sceni dešavati ono što se prethodnih godina dešavalo u Rusiji, kada je Putin odabrao Medvedeva da mu čuva predsedničku fotelju nakon isteka mandata, tako što su se smenjivali na pozicijama predsednika vlade i države.

Inače, Putin je 2020. godine, četiri godine pre kraja svog drugog mandata i nemogućnosti da se po ustavu ponovo kandiduje za tu funkciju, doneo odluku o raspuštanju vlade, što je Medvedev, kao njen predsednik sproveo u delo.

Putin je tada u parlamentu izneo planove za promenu ustava, prebacivanja moći sa predsedništva na parlament, što je po Medvedevu značilo promene „balansa moći“ između tri stuba vlasti u državi (zakonodavne, izvršne i sudske).

Ako se povuče paralela između ovih političkih dešavanja u Rusiji i Srbiji, Vučeviću je namenjena uloga koju je imao Medvedev.

Međutim, i pored velike podrške biračkog tela na prethodnim redovnim predsedničkim i vanrednim parlamentarnim izborima kada su se građani koji podržavaju predsednika Srbije opredeljivali ne za SNS, već za njega, Vučić ipak nije Putin, niti je Vučević Medvedev.

Iako je Vučićev predlog da ga na mestu predsednika stranke zameni Vučević, propraćen gromoglasnim aplauzom i jednoglasnom potvrdom izbora na vanrednoj Skupštini SNS, rastuće nezadovoljstvo Zapada zbog Vučićevog nerešavanja kosovskog čvora na način kako su oni ponudili obema stranama, ulični protesti u Beogradu i zahtevi za demokratizaciju političke scene u kojoj ključnu ulogu imaju mediji, jačaće one nezadovoljne frakcije u okviru SNS, koje će poput nekoliko istaknutih funkcionera, koji javno istupaju protiv politike stranke, ali formalno su još nu njoj, jer Vučić neće od njih da pravi žrtvenike, polako početi da se „prestrojavaju i napuštaju brod koji tone“.

Nekima to nije strano jer su u svom dosadašnjem političkom delovanju, čak i preko 30 godina, to više puta činili, uvek imajući opravdanje da to čine iz viših, nacionalnih i državnih interesa, a u stvari pravi razlog prekomponovanja stavova je iz sebičnih, uskogrudnih interesa, koristi koju očekuju od nove vlasti.

Ono što je Vučić prevideo, a to je zbog zaslepljenosti dugom i neograničenom vladavinom, da će se bazični stavovi njegovih najbližih saradnika, koje je on promovisao na vlasti, od koje su raznim špekulativnim poslovima uzeli sve što se moglo uzeti, naredih godina promeniti za oko 360 stepeni, i da će se od velikih poštovalaca njegovog lika i dela, pretvoriti u njegove najveće protivnike.

Napadi od njih biće razorniji od svih koji su do sada dolazili od strane opozicije, jer će raspolagati moćnim oružjem, „prljavim vešom“.

To se neće desiti preko noći, osim u slučaju da Vučić izigra svoje obećanje da neće ni de facto, ni de jure potpisati kosovsku nezavisnost, u bilo kom obliku koje bi definitivno označio odvajanje te teritorije od države Srbije.

Urušavanje Vučićeve vlasti iznutra Vučević neće moći da spreči ni amortizuje, a ovaj proces će sa protokom vremena sve više rasti, do tačke kada će kulminirati i zajedno sa drugim društvenim i političkim procesima poslati je u istoriju.

Autor je diplomirani politikolog i novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.