Autokratija opstaje na račun građanskog dostojanstva

Za ovu tužnu predvidljivost naše društvene i političke budućnosti verovatno postoji više razloga, ali je sigurno da oni najvažniji leže u nama, građanima Srbije: mi smo onaj zajednički imenitelj svih naših autokratija, i minulih i budućih, a bez ikakve sumnje i ove sadašnje koja se rastegla kao da joj kraja nema i za koju naivno verujemo da je poslednja.

Jer stvar je jednostavna: među nama ima previše ljudi koji pristaju na različita pojedinačna ili kolektivna poniženja, a to je ono čime se autokrate hrane.

Svi umišljeni vladari gaze preko tepiha istkanog od građanskog dostojanstva i nijedan kult ličnosti ne može ni da se uspostavi niti da opstane bez otvorene spremnosti naroda da se ponizi.

Osnovni uzrok naše masovne građanske potkupljivosti zbog koje nikako da dobacimo do prave demokratije jeste loše obrazovno stanje nacije, o tome sam pisao puno puta i na više mesta, a isto (i bolje) su činili i mnogi drugi koji o srpskom školstvu znaju više od mene.

Zato ovde prilažem samo jedan sažetak od četiri stava:

1) među građanima Srbije ima previše onih koji školovanjem ili nisu dobili nikakvu profesiju ili su je dobili (neki i kupili!), ali ona društvu (nikome) nije potrebna,

2) procenat ovakvih „uzaludno obrazovanih“ ljudi godinama je u porastu jer oni retko odlaze iz zemlje – Srbiju uglavnom napuštaju građani s priznatim diplomama i vrednim, društveno-korisnim znanjima,

3) svi ti koji školovanjem nisu stekli veće šanse da bolje žive prinuđeni su da potraže alternativu: prihvataju bilo kakav posao, hvataju se partijskih jasli nadajući se boljem radnom mestu u državnom preduzeću ili kombinuju i jedno i drugo,

4) Srbija tako postaje zemlja jeftine radne snage sa obrisima burazersko-klijentelističkog megakartela balkanskog tipa. Kraj!

To što se nesolidno obrazovani građani danas snalaze ne vodeći računa o društvenim interesima ne vredi osuđivati, to je neizbežna posledica ranijih grešaka za koje ti ljudi nisu krivi.

Slično kao što će zbog propusta iz vremena industrijske revolucije naši potomci morati da žive na daleko negostoljubivijoj planeti, tako i mi, zbog tuđih grešaka u obrazovanju, živimo u Srbiji koja još uvek nije zrela za pravu demokratiju.

U ovako postavljenim uzročno-posledičnim odnosima malo toga se može uraditi za sadašnjost, moguće je samo da se učini napor i podnese žrtva za dobro generacija koje dolaze.

I za ovaj sud vredi analogija s klimatskim promenama: poput toga kako se naša civilizacija decenijama bori sa emisijom CO2 da ne bi već naši praunuci bili prinuđeni da žive na planeti bez leda (i s vodom do pojasa), tako bi trebalo da se i mi koji danas živimo u Srbiji potrudimo da njeni budući državljani žive u pristojnijem društvu: ako podignemo budžetsko ulaganje u obrazovanje na skandinavski nivo, povećamo kvalitet svih faza školovanja i prekinemo trend iseljavanja najobrazovanijih, autokratije u Srbiji (možda) prestanu, tamo negde iza 2060. godine.

Međutim, nisu svi naši današnji režimski poslušnici isključivo osobe s lošim obrazovanjem koje su stoga suočene sa egzistencijalnim problemima, ima i onih koji veoma dobro žive i kojima ništa ne fali, a ipak pristaju na rasprodaju svog ličnog dostojanstva i time Srbiju udaljuju od modernog građanskog društva.

To su oni likovi koji u svemu povlađuju i udovoljavaju moćnicima i pritom ne pokazuju da ih je stid, ljudi koji u korist nadređeniih sami sebi uskraćuju prava i svojevoljno se odriču slobodnog mišljenja, neki čak trguju i svojim profesionalnim kredibilitetom, a sve to zarad privilegija koje – bile krupne ili sitne, svejedno – nikada nisu veće od ličnog poniženja.

A poznato je da na potčinjavanje iz koristi ne može da se pristane jednom, pa nikad više: počinje se tako što vas šalju svakog (drugog) jutra po burek za šefa i za tili čas već učestvujete u zataškavanju nekog slučaja mobinga ili seksualnog zlostavljanja, a to je tek korak do naloga da nekog prebijete ili posmatrate kako nekog mlate, a morate da svedočite drukčije.

Ima i još gorih stvari, da ih ne nabrajam, sve u svemu iz poltronskog živog blata se nikad ne izlazi samo ukaljanih cipela.

Ne znam šta je to što neke goni da pristaju na svašta iako im goli opstanak nije ugrožen, ali sam siguran da se u vezi s tim ljudima stvar može popraviti.

Za razliku od onih koji imaju neupotrebljive diplome i koji stoga pre ili kasnije postaju biračko meso autokratske vlasti – a koje ne možemo retroaktivno (i uz to brzo) iškolovati – na ovu drugu vrstu „pristajućih na sve“ može se i mora uticati – i to danas za danas.

Kako?

Spremnost na građansko ponižavanje možemo smanjiti jedino razgovorom, agitacijom, zato ja i nastavak građanske misije ProGlasa koji je poslednjih nedelja bio malo opečen realpolitikom, pre svega vidim u ohrabrivanju građana Srbije, u prenošenju poruke da, ukoliko imaju bilo kakvu drugu mogućnost za pristojan život, nikada i nikako na kantar ne stavljaju svoje lično dostojanstvo.

Kada bi na saradnju s političkim uzurpatorima pristajali samo oni koji zaista moraju, opšte građansko podaništvo i sklonost autokratiji bili bi manji, a Srbija neupordivo lepše mesto za život. Jer, zapitajte se: zar bi bez naše masovne kolaboracije nama ikada mogli da vladaju oni koji ponekad jedva vladaju sobom?
Agitacija za račun građanske kuraži trebalo bi da se zasniva na pojačavanju osećanja stida i to i na kolektivnom i na ličnom planu.

Za kolektivni narativ može da pomogne primer akademske zajednice. Treba (nam) svima stalno ponavljati: „Dokle više?“.

Popustili smo Ministarstvu prosvete u vezi s lošim zakonima, Sinodu Srpske pravoslavne crkve kod uvođenja blagoslova za rad profesora, dozvolili smo političkim moćnicima da uspore rešavanje afere Indeks, da brane plagijat Siniše Malog, utiču na to ko će biti rektor, a ko profesor-emeritus, evo sad bi i dekane da postavljaju, pristali smo čak i na to da nam se Vlada ruga svojim predlozima za članove saveta fakultetâ, dozvolićemo i još sijaset drugih stvari, pa zaista, dokle? Pusti ovoga, pusti onoga – a kad ćemo živeti?

Promocija hrabrosti na ličnom planu malo je osetljivija, jer su i ljudi takvi. Evo mog predloga: probajmo samo da ne dozvolimo nikome da se ponižava u našem prisustvu i to je sve. Deluje jednostavno, ali ne mora da bude, jer bi tu trebalo početi od samog sebe – kao sa stavljanjem maske u avionu, i osećaj ponosa (nepristajanja na sve) moramo navući prvo sebi, pa tek onda drugima.

Dobro je ako ste profesor univerziteta i član SANU, prodekan, dekan ili član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, ali lepo bi bilo i da to niste postali po svaku cenu, a naročito ne po cenu slobodnog mišljenja.

Nije propast ako trenutno nemate baš ni jednu od rukovodećih pozicija – zašto uspeh u životu ne biste merili time što svakoj budali možete (i smete) da kažete: „Daleko ti lepa kuća“ – zar to nije veliko životno postignuće?

I na kraju: ne mislim niti želim da kažem da smo mi Srbi skloniju građanskom poltronstvu i dodvoravanju vođama nego bilo koji drugi narod, sve što sam rekao za nas, važi i za bilo koju drugu naciju na našoj planeti.

Najzad, na ovoj našoj planeti je ionako uvek bilo neuporedivo više beskičmenjaka nego bića s kičmom – zato su nam toliko dragoceni ljudi koji se ne savijaju iz koristi ili straha.

Autor je redovni člna Sanu i član ProGlasa
(Ovaj tekst je posvećen uspomeni na Toma Buzova i njegov herojski čin iz februara 1993. godine; njegova hrabrost je bila ogromna, taman toliko bi tebalo da nas je stid zbog našeg građanskog kukavičluka)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.