Autoplagiranje u senci plagiranja

Plagiranje je krađa intelektualnih dobara, a autoplagijat prevara da je sopstveni stari intelektualni rezultat navodno novi.

U Kodeksu profesionalne etike Univerziteta u Beogradu svodno piše (član 25): „Autoplagiranje je ponovno objavljivanje svog ranijeg rada ili za drugu svrhu iskorišćenog rada kao novog i originalnog“.

Inače, autoplagiranje je najčešće odraz lenjosti, presahle kreativnosti, umora, inertnosti – ali i želje za bržim napredovanjem u karijeri, odnosno ambiciozne težnje za sticanjem prednosti spram konkurenata, kao i lukrativnih momenata.

Kod utvrđivanja da li je posredi autoplagijat, presudno je razlikovanje i odnos dve ocene: 1) one o (ne)identičnosti dva rukopisa/teksta, u kvantitativnom i kvalitativnom pogledu – pretežnost istog ili različitog, kao i mera originalnosti, odnosno novih hipoteza, ideja, stavova, klasifikacija, veza i zaključaka u kasnijem radu; 2) pitanje upotrebe, tj. kvalifikovanja drugog/kasnijeg teksta – da li se ga treba posebno vrednovati, tačnije da li autor na tome insistira, i za koju svrhu – ili ne.

Rečju, preovlađujuće identično/bitno isto u oba rukopisa, a zatim i lažno prikazivanje kasnijeg kao novog, posebnog (radi neke opipljive koristi) – tj. odsustvo njegove originalnosti – dovodi do zaključka o autoplagiranju prvog teksta. Dakle, tek obe opisane ocene – kumulativno uzev – grade ili ne grade autoplagijat u svakom pojedinačnom slučaju.

No, bude li se u kasnije objavljenom radu u početnoj fusnoti objasnilo da je isti tekst jednog autora već ranije objavljen – a glasilo/časopis koje/i ga kasnije, drugi put javno plasira na to pristaje – nije reč o autoplagiranju jer staro nije lansirano kao novo, kao originalno; razume se, da se taj isti rad ne sme koristiti dva puta za ma koju dobitnu svrhu.

A kasnija „potvrda“, pa i prenošenje ranijeg sopstvenih napisa, uz navođenje podatka o tom „starom“ – takođe nije autoplagijat. Uostalom, naučni radovi se često nadograđuju, rastu: polazi se od pređašnjeg, autor se poziva na njega, pa se – eventualno – dodaje novo ili se izvlači drugačiji zaključak, dobija drugi rezultat. Primerice, ishod istog eksperimenta – i pisani izveštaj o tome – mogu se razlikovati u vremenu.

S druge strane, ukoliko autor navede da je posredi zbirka njegovih ranije objavljenih tekstova, nema govora ni o autoplagiranju, ali ni o novom radu koji bi mogao da donese neki benefit autoru. Nadalje, kada se jedan spis sastoji od dve (pod)celine – jedne već objavljene, a jedne nove, do tada neobjavljivane – presudna su bar tri momenta: 1) da li je ono „staro“ – već korišćeno, označeno kao takvo; 2) kvantitativni momenat, a to znači procentualni odnos starog i novog; 3) kvalitativni – pitanje originalnosti tog, do tada neobjavljenog teksta.

U datom kontekstu, moguće su sledeće situacije: a) da je nešto već staro lažno podastrto kao novo, a njegov odnos prema onom doista novom je kvantitativno ili/i kvalitativno dominantan – tada je reč o autoplagiranju; b) ako je staro neistinito predstavljeno kao novo, a po nespornom stručnom sudu ono što je doista novo/originalno dominira – i kvantitativno i kvalitativno – spram starog, smatram da se nema autoplagijata; c) ako je staro legitimno označeno kao korišćeno, a ono novo, do tada nekorišćeno je inferiorno, bespogovorno ekspertski utvrđeno kao takvo – kvalitativno ili/i kvantitativno – spram ranije objavljenog, nije reč o autoplagiranju, ali ni o radu koji se može bodovati kao novi i doneti neku privilegiju autoru; d) ako je ono što je staro u jednom tekstu tačno označeno kao već objavljeno – navedeno istinito kao takvo – a novi odlomak je uveliko preovlađujući, bilo kvantitativno, bilo (i) kvalitativno (stvarno originalno štivo, doprinos po kvalifikovanom mišljenju!) – nema govora o autoplagiranju.

Sve u svemu, utvrđivanje autoplagiranja je u svakom konkretnom slučaju delikatan akademsko-ekspertski posao. Pri tome, valja razgraničiti doslednost u citiranju sopstvenog, odnosno postojanost u svojim pisanim stavovima – i autoplagijat.

Zatim, jedno je potreba da se isti rad – uzmimo zbog značaja teme ili zbog u njemu zauzetih stanovišta, crta originalnosti i sl. – objavi na par različitih mesta, a nešto sasvim drugo autoplagiranje istog spisa radi dupliranja nezaslužene koristi.

Načelno, logično je relativno blaže kažnjavanje čina autoplagiranja u poređenju s plagiranjem. Opet, „poplava“ prijava za stvarno ili tobožnje autoplagiranje može da bude kao otvaranje svojevrsne Pandorine kutije, tako i odraz šikaniranja, osvetoljubivosti, naročito manje uspešnih pisaca.

No, autoplagijata je bilo, ima ih i biće ih. Što se tiče Beogradskog univerziteta, potpisnik ovih redova ima podatke da su aktuelno podnete nekolike prijave zbog sumnje da su određeni stručni/naučni tekstovi posledica autoplagiranja, tako da su konkretni postupci u toku.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu