„Autoportret“ od stihova ubijenog pesnika

Gutjeresova poezija po prvi put objavljena i promovisana 24. februara u SKC-u Kragujevac van španskog govornog područja.

Ibero Gutjeres je rođen u Montevideu 1949. godine. Bio je aktivan u studentskom pokretu zbog čega je u vreme vojnih diktatura u Urugvaju bio krivično gonjen od svoje dvadesete godine i izložen nizu kafkijanskih procesa. Ubijen je od strane zloglasnih „odreda smrti“ 28. februara 1972. godine, a izvršioci nikada nisu izvedeni pred sud.

Za života nije imao objavljenu knjigu, nego samo određeni broj pesama rasutih po periodici i nekoliko nagrada. Tek nakon okončanja kratkotrajnog dvadesettrogodišnjeg života počinje postupno da se otkriva njegovo delo, a taj proces još uvek traje.

Godine 1977. Mario Benedeti ga je uvrstio u antologiju Krnje poezije (Poesía trunca, Casa de las Americas, la Habana, Cuba), u kojoj je sjedinio dela raznih pesnika iz Latinske Amerike čiji su životi okončani pod tragičnim okolnostima, a koja je doživela ponovno izdanje u Madridu 1979. godine. Urugvaj je morao da pričeka kraj diktature kako bi imao kompletniji uvid poezije Ibera Gutjeresa.

Borac bez primirja, umetnik bez predaje

Pesme iz knjige Autoportret, koju je priredila i prevela Mirjana Andrić, članica Književne radionice SKC, prvo je samostalno izdanje knjige Ibera Gutjeresa van španskog govornog područja, a prethodnih godina su njegove pesme objavljivane u domaćoj književnoj periodici: kragujevačkim „Koracima“ i pančevačkim „Sveskama“. Osim pesama iz ove knjige, njeni prevodi sa španskog obuhvataju do sada neprevođene pesme Pabla Nerude i čileanskog pesnika Gonsala Miljana.

„Tiha ali prisutna, njegova stvaralačka zaostavština potvrđuje da su njegova estetska opredeljenja prevazilazila elemente koji su se razvijali tek osamdesetih godina. Mnogobrojne su epizode iz vremena o kojem je putem svojih zapisa ostavio trag i koje do današnjeg dana ostaju nejasne, mračna područja prošlosti koja se radije ne rasvetljuju ili uz puno napora“, napisao je u predgovoru dela urugvajski profesor Luis Bravo, čovek najzaslužniji za (re)otkrivanje Gutjeresove umetničke zaostavštine.

„Ibero je primer revolucionara ali takođe i umetnika jer u njegovim delima nema lakih ustupaka, njegovo delo poseduje čvrst pravac. A ta dvostruka primernost nije mala stvar. Ako se otelovila u njemu, to je stoga što je u njegovoj unutrašnjosti bilo plemenitosti i osećaja za solidarnost, bilo je osećajnosti i uverenja, bilo je poverenja i bilo ljubavi. Pesme Ibera Gutjeresa oblikuju prisustvo novog čoveka: borca bez primirja, umetnika bez predaje, ljudskog bića nesvakidašnjeg unutrašnjeg bogatstva“, napisao je Mario Benedeti u predgovoru „Autoportreta“.

Za Nenada Glišića, urednika izdanja, izlazak ove jedinstvene knjige je prava svetkovina.

– Delo mladog urugvajskog pesnika do sada kod nas (a i van španskog govornog područja) potpuno je nepoznato jer je reč o čoveku koji je izgubio život u političkim turbulencijama ove zemlje početkom sedamdesetih godina početkom prošlog veka. On za svog života nije imao nijednu objavljenu knjigu, ali je i tada figurirao kao glas svoje generacije, ističe Glišić.

Njegovi stihovi nisu nigde objavljivani, ali posle pada diktature dolazi do „otkrivanja“ Gutjeresovog dela.

Na njegovom zaboravljenom i zabranjenom književnom opusu doktorira Luis Bravo (recenzent kragujevačkog izdanja), profesor na Univerzitetu u Montevideu, koji je izdavačima iz kragujevačkog SKC-a bio od velike pomoći prilikom pripremanja ovog kapitalnog izdanja.

– Čovek koji je živeo toliko kratko, nepune 23 godine, ali iza njega je ostalo ne samo značajno već i obimno književno delo, napominje Glišić. (vidi antrfile)

Neućutkani glas generacije

Zanimljiva je i priča kako su iz kragujevačkog SKC-a uopšte došli do Gutjeresovih stihova. Knjigu je Glišić dobio na poklon od Marije Kojadinović (lektorka izdanja), članice Književne radionice SKC-a koja poput mnogih ljudi iz Srbije u današnje vreme radi na kruzerima. Boraveći u Montevideu razgledala je knjige u jednoj knjižari i zamolila prodavca da joj preporuči nekog njihovog revolucionarnog pesnika i on joj je skrenuo pažnju na Gutjeresovu poeziju. Ona sama ne čita španski, kao ni urednik Glišić, koji je knjigu dobio na poklon a koji ju je „prosledio“ Mirjani Andrić (prevoditeljka knjige), takođe članici Književne radionice SKC-a da kao neko ko je prevodilac sa španskog „pogleda o čemu se tu opšte radi“.

– Tako smo korak po korak počeli da otkrivamo pesničku i životnu „priču“ Ibera Gutjeresa koja je zaista fascinantna, priča on.

Rukopis je bio spreman i krajem prošle godine se ispostavilo da SKC može sebi da „priušti“ još jedno, vanredno izdanje i izbor je bio lak – Gutjeres i po prvi put se van španskog govornog područja pojavilo jedno njegovo izdanje neke njegove knjige.

Profesor Luis Bravo je ime koje je figuriralo u urugvajskom izdanju i čovek koji je napravio knjigu Gutjeresove poezije na španskom, odbrao pesme, napisao predgovor. U našem SKC-u su stupili u kontakt sa njim (koristeći sredstva savremene komunikacije) i on ne da je bio spreman za saradnju već je iskreno bio oduševljen idejom da knjiga „Autoportret“ izađe na srpskom jeziku.

Luis Bravo je odigrao veliku ulogu ne samo u izdavanju ove knjige, već je izdavačima omogućio i da stupe u kontakt sa članovima njegove porodice Gutjeresovom udovicom Olgom i sestrom Sarom, koje su im poklonile autorska prava na izdavanje njegovih pesama.

– Galantan gest ali i istovremeno i pokazatelj da radimo nešto što je zaista dobro i ispunjava funkciju kulture – da povezuje ljude i prevazilazi sve vrste lažno postavljenih „granica“, ne bez ponosa zaključuje Nenad Glišić.

Decenijama od likvidacije „progovorio“ na srpskom

Prevoditeljka Mirjana Andrić kontaktirala je urugvajskog izdavača „Estuario editorijal“ i povezala se sa Luisom Bravom, koji se bavi sudbinom Gutjeresove umetničke zaostavštine još od pada diktature u toj zemlji 1985. godine. Prevodeći ovu knjigu i sama je prvi put saznala za Ibera Gutjeresa.

– On je neverovatna ličnost i jedinstven slučaj čoveka koji je poživeo samo 22 godine, a pritom je iza njega ostalo neverovatno umetničko delo. On je za nas bio iznenađenje i otkrovenje i kvantitetom i kvalitetom svog stvaranja u kome se ogleda toliko stvari: kontrakultura generacije šezdesetosmaša, potreba za širenjem svesti upotrebom lizerginske kiseline (koju on nije koristio stvarno već je to osmislio kao avangardni umetnički postupak kreativnog pisanja u svom delu „Lula od kineskog tuša“), vizuelna umetnost, dramaturgija…, pokušava ona da nabroji samo deo njegovog umetničkog delovanja.

Po njoj za razumevanje njegovog dela (jer Mirjana Andrić pripada mnogo mlađim generacijama) da bi razumeli Gutjeresovo delo moramo ga sagledavati i posmatrati kroz marksističko-antiimperijalistički ključ gde on kritikuje društvo konformizma jer se po pesniku njegov savremenik nalazi između konformizma i državne represije…

Njegovo stvaralaštvo prožimaju i antiratni stavovi i protest protiv rata u Vijetnamu (pokret u nastajanju „Moć cveća“ – Flower power), pesme Bitlsa, raskid sa učenjem katoličke crkve posle posete pape Pavla Šestog, koji je otvoreno (kao nužno zlo) podržao neoliberalne zemljišne reforme koje su povećale klasne razlike u Urugvaju kao i boravak na Kastrovoj Kubi koje je „zaradio“ na nagradnom konkursu Radija Havana i koje je rezultiralo izuzetno važnom zbirkom „Susedni svetovi“.

Preko 20 Gutjeresovih pesama u ovoj knjizi se tiču tehnološke civilizacije („Kibernetska apokalipsa“) i njegovog stava o mračnoj strani i (zlo)upotrebi tehnologije koju je on anticipirao još za vreme sukoba u Hladnom ratu.

– Kroz njega se sve to istovremeno prelama i moramo ga sagledavati kao stvaraoca u kontekstu tadašnje sveukupne svetske političke situacije a ne samo kao pesnika vezanog za društvena previranja i turbulencije u samom Urugvaju, smatra ona.

Posle boravka na Kubi, potom u Parizu i Madridu Gutjeres se vraća u Urugvaj, gde se suočava sa početkom diktature, svakodnevnim otmicama svojih prijatelja i istomišljenika (koje naziva „odobrenim nestancima“), terorom od stane države i vojne hunte, i „hitnim merama bezbednosti“ koje se u zemlji uvode sa rađanjem „paćekizma“ (po predsedniku Horheu Paćeku, koji uvodi vanredno stanje i legalizuje diktaturu i odrede smrti).

On reaguje na sve to u svojim delima.

– Čovek koji je doživeo najsuroviji progon, represiju i likvidaciju, biće koje je imalo još toliko toga da iznedri, pokaže i pruži svetu, zaustavljeno je u „svom cvatu“. Ali, to je bio samo pokušaj jer oni nisu uspeli da ga zaustave a još manje ućutkaju. On skoro pet decenija od svoje smrti „progovara“ sada i ovde u Kragujevcu i na našem jeziku, ističe kao poentu čitavog ovog poduhvata Mirjana Andrić.

Sa njom se slaže i urednik Nenad Glišić.

– Glas na kraju mora da se čuje i to je ostvarenje one poetske i kosmičke pravde. Tog mladića su ubili u 23. godini ne bi li ga ućutkali i sada 49 godina od njegovog likvidiranja za koje nikada niko nije odgovarao on je ipak „odjeknuo“ na promociji njegove knjige u SKC-u. Poezija ne dozvoljava „odredima smrti“ da odnesu konačnu pobedu u toj večitoj borni dobra i zla, pobedonosno poentira Glišić.

Po rečima izdavača iz SKC-a (u zavisnosti od epidemiloške situacije), u planu je da Gutjeresovu zbirku pesama predstavljaju koliko god budu i gde budu mogli.

Estetsko-politički angažovani komadi

Urugvaj ponovo otkriva Gutjeresa, pre svega kao pesnika. Međutim to nije sav njegov književni rad. Naknadno je otkriveno i do sada sistematizovano (rad takođe profesora Luisa Brava i Adrijandre Dapiko) da je iza prerano preminulog i zverski likvidiranog pesnika ostalo i 57 dramskih tekstova.

– Njegove kratke komade, odlikuje estetski ali i politički angažovan pristup. U pitanju su mahom skečevi ili mikrodijalozi u kojima on zapravo maksimalno minimizira likove. Na primer jedan lik je Adolfo, čime on direktno aludira na Hitlera. Svi komadi su kratkog i konciznog i komičnog karaktera, predstavlja nam njegovu dramaturgiju prevoditeljka Gutjeresovih stihova Mirjana Andrić.

Po njoj on je bio svestrano obrazovan i strastven čitalac.

– Svoj teatarski opus bazira na Kamijevim delima i pozorišnoj estetici Marsela Marsoa, čijim se predstavama oduševio boraveći u Parizu. Kada je prvi put gledao Marsoa u Teatru „Solis“, danima je u svom intimnom dnevniku ushićeno zapisivao da je „dobio injekciju lepote“. Tek se kasnije otkrilo, mnogo posle njegove smrti, da su prva Gutjeresova dela bila dramska a ne poezija, kaže ona, dodajući da je on decenijama pre nego što će se taj žanr pojaviti bio pionir današnjih video-klipova praveći tekstualno-video kolaže, čiji je deo ona i predstavila prisutnima na promociji 24. februara u kragujevačkom SKC-u.