Autoritarnost od Vođe i iz socijalnog miljea

Autoritarna ličnost može biti proizvod sistema odbrambenih mehanizama kojima se neutralizuje otvoreno izražavanje potisnutog neprijateljstva prema surovom i strogom roditelju.

Mnogi svedoci tvrde da je Vučić bio dugogodišnja žrtva vaspitnih metoda Vojislava Šešelja, koje su podrazumevale ponižavajuće kazne i konstantni osećaj potčinjenosti sveznajućem vojvodi.

Autoritarni vođa posledica je i adekvatnog socijalnog miljea koje svoju submisivnost temelji na patrijarhalnoj tradiciji, kulturi neodgovornosti i teškom istorijskom nasleđu. Oba ova ontološka sofizma stavljaju nas pred pitanje šta je starije kokoška ili jaje. Da li smo mi pokvarili Vučića, ili je on pokvario nas?

Odgovor najbliži istini glasi da smo mi od Vučića-sluge napravili surovog gospodara, a on je od naivnog naroda napravio razularenu masu.

Autoritarni vođa jeste plod sredine iz koje potiče, ali osobine koje on ispoljava tokom svoje vladavine narod nesvesno preuzima i imitira.

Odgovornost vladara nije samo u odlukama koje donosi, već i u modelu ponašanja koji nameće. Iako autokrate ljubomorno čuvaju svoj superiorni ex catedra položaj, vladalac mora povremeno i da se spusti na nivo „jednog od nas“. Tome služe fraze da predsednik živi skromno, da je hladnokrvan prema novcu, da je otporan na izazove ljudskih slabosti, da voli sarme ili vojnički pasulj…

Sa druge strane, prosečnog naprednjačkog funkcionera, aktivistu, simpatizera ili glasača, karakterišu sledeće osobine:

*Pokornost*, uz naglašenu strogost kao metod za dresiranje neposlušne mase.

*Disciplina*, kojom se narod prepušta na milost i nemilost partiji, partija grupi oligarha, oligarsi Vođi.

*Paranoja*, kao projekcija kolektivnih frustracija i strahova u spoljni svet; ona je odlika neznalica koje se kroz lavirint besmislenih teorija zavere predstavljaju kao sveznalice.

*Stereotipizacija*, koja se manifestuje kroz isključivost prema konkurenciji i stvara prezir prema svakom ko iskače iz uspostavljenog obrasca mišljenja, verovanja, ponašanja i glasanja.

Posebnu podgrupu čine osobe koje svojim intelektualnim sklopom, stepenom obrazovanja i socijalnim pedigreom nisu predodređene da budu deo ove horde mentalnih robova. Ali, avaj!

Oni su zarobljenici sopstvene taštine, konformizma i preambicioznosti. Najveći Vučićev trijumf jesu njihovi skalpovi koje on kao dragocene trofeje drži. Njegova upravljačka mašinerija radi na naizmeničnoj struji, a tu naizmeničnost postiže pražnjenjem sa patriotske anode, na kojoj su naprednjačko-radikalski talibani, ka građanskoj katodi, na kojoj su tehnokratsko-evrounijatski konvertiti.

Sinusoida koja ih povezuje jeste novac. Prvi su prodali svoj rent-a-patriotizam i pristali da žmure na izdaju nacionalnih interesa, dok su drugi već ušli u EU po načinu oblačenja, kvalitetu života i visini honorara, pa je motivacija da i ostatak Srbije tamo odvedu splasnula.

Preparirani junaci devedesetih su tu da narodu stvare iluziju kako nismo Miloševića rušili zbog pogrešne politike, već zato što nije ostvario ciljeve takve politike. Zato i živimo u reinkarnaciji najpogubnije decenije „u novijoj srpskoj istoriji“ uz dve srećne okolnosti – nezainteresovanost međunarodne zajednice da silom disciplinuje balkanske bušmane i razoružanost domorodaca, kojima je dozvoljeno da reže jali ne i da ujedaju.

Petooktobarski heroji najdosledniji su revizionisti ružne prošlosti. Njihovi nastupi koriste se kao koncentrovani deterdžent za pranje Vučićeve biografije.

Oni su tu da stvore novu verziju prošlosti, kako bi Vožd mogao da stvara novu verziju budućnosti. Oktroisana elita koja je niotkud isplivala na ruševinama slobizma ogadila je narodu i Evropu i reforme i želju za promenom.

Ti paraziti samo su promenili vlasnika. Koga onda čudi kolposkopska laskanja Nebojše Krstića, snishodljive ode Zorana Ćirjakovića ili Čedino pevušenje Cecinog refrena „i nudim ti se ja, a ti me odbijaš“?

Oni iskaču sa polica Vučićeve trofejne vitrine po potrebi, da bi retrospektivno ostavili sprženu zemlju iza sebe pepelom kojim se posipaju, ili prospektivno, da bi u korenu sasekli svaki pokušaj organizovanog otpora režimu.

Istovremeno, na patriotskom frontu stražu drže repetirana Ljilja, pomahnitali Vučko ili polupijani Sarapa. Oni su sve svoje kapacitete stavili u službu održavanja postojećeg poretka. Svi su oni štake Vučićeve decenijske despotije.

A što se autoriteta tiče, svako nekritičko podređivanje istom odraz je mentalne nedoraslosti. Odraz zrelosti je svakodnevno preispitivanje autoriteta, kako sopstvenog, tako i tuđeg.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke