Autorski tekst Dragomira Anđelkovića: Da li se priprema kapitulacija?

U režimskim medijima izuzetno su poželjne geopolitičke rasprave. Tamo su svakodnevno prisutna nadvikivanja oko toga ko je za Rusiju, NATO, EU. Tako se zamajava narod. Namera je da se stvori privid pluralizma, dok se ni reč ne progovori o manama vlasti.

Što se tiče opozicione političke scene, i tu je naš samodržac presrećan kada su u prvom planu nesuglasice oko spoljnopolitičkih pitanja i velikih nacionalnih tema.
Koliko god može doprinosi da stvari idu u tom pravcu.

Ono što Vučića plaši to je stavljanje akcenta na kriminal povezan sa vladajućom garniturom, njegov autokratski način vođenja zemlje i druge sistemske devijacije.

Baš to se, na njegovu žalost, desilo kada su počeli masovni protesti protiv nakaradne društveno-političke klime koju je stvorio. Građani su svesni onoga što je trulo u državi Srbiji i definisali su jasne zahteve koji vode prevazilaženju takvog stanja. To neizostavno podrazumeva promenu sadašnjeg režima. A Vučiću se – naravno – ne odlazi sa vlasti.

Plaši se i odgovornosti za sve loše što se desilo od kada je na čelu Srbije. Uz to, još nisu iscrpljeni, po vladajuće strukture i poslovne krugove povezane sa njima, unosni projekti. Tek da pomenem novu (sadašnju sajamsku) fazu izgradnje Beograda na vodi ili svetsku izložbu (EXPO) koja će biti održana u Beogradu na samom kraju Vučićevog mandata (2027). Građevinski i drugi poslovi koji će biti realizovani u kontekstu priprema za nju, vredni su preko deset milijardi dolara. Nema šta, lep „kolač“.

Vučić bi voleo da ta poslastica bude samo njegova, ali svestan je da je došlo vreme kada je to teško izvodljivo. Zato je spreman da po koje parče glavne „torte“, ali i drugih od naroda otetih kolača prepusti drugima. Pod uslovom da budu kooperativni, što znači da prihvate da se politički procesi vrate u korito koje on, kako mu to već odgovara, prerađuje.

Sada kada su se razlili po ulicama i trgovima, i tu se traži ono što bi njega dovelo u situaciju da više ne može da vlada autokratski, spreman je da pravi tehničke (ali ne i suštinske) kompromise koji bi mu omogućili da se iskobelja iz problema. Za početak zakulisnim kanalima nudi relativno pošteno održavanje beogradskih izbora.

Prava opozicija, koja aktivno podržava narodne proteste, najavila je njihovu radikalizaciju od septembra, odnosno uvođenje u njih po režim opasnih komponenti: pasivnog otpora i građanske neposlušnosti. Uporedo, deo stranaka iz pomenutog kruga – što je paradoksalno – počinje da govori o mogućnosti održavanja prestoničkih izbora. Oni su, ma na kom nivou, par excellence sistemska stvar.

Nemoguće je njega osporavati a bez prihvatanja zahteva koje su postavili građani, na njih ići. To bi bilo obesmišljavanje protesta i onoga što narod traži. Opozicija bi se podelila, a jedan njen deo bi ušao u gradsku vlast. Štaviše, pošto je Vučić majstor nameštanja izbora, možda bi ih tako realizovao da ispadne da je Beograd izgubio (što je nerealno ako se opozicija podeli). Tako bi žrtvovao manje kako bi zadržao veće. Potrebna mu je potvrda „legitimiteta“, pa mu je bitno da se posle gradskih održe i vanredni parlamentarni izbori na kojima bi SNS – maskiran u „Pokret za narod i državu“ – pobedio.

Da bi tako i bilo, uz pristanak dela opozicije da izađe na gradske i republičke izbore koje bi vlast sprovela po svom receptu – potrebno je još nešto. To je da se anulira formula: za i protiv Vučića. Ako se ona održi kao nešto ključno, neće više biti moguće glumiti opoziciju a biti konstruktivan prema nedemokratskoj vlasti. Stvari već postaju na taj način crno-bele. To osećaju stranke koje sebe nazivaju „državotvornim“. Pošto su bile protiv smene ministra unutrašnjih poslova i potom su se javno (iz tragikomičnih „geopolitičkih“ razloga) solidarisale sa šefom režimske političke policije, suočile su se sa negodovanjem mnogih koji su za njih glasali.

Nacionalno orijentisani ali iskreno antirežimski opredeljeni građani, pitaju se gde to u svetu neko ko je stvarno opozicija, priskače u pomoć poljuljanoj vlasti? I da je najbolja, a kamoli kada je ona oličenje svega najgoreg.

Zakulisna ruka režima, naravno, nastoji da tim političkim saradnicima svojih službi povratno priskoči u pomoć. Ubrzane su medijske geopolitike igre i „ura-patriotska“ nadvikivanja. Od strane onih na „desnici“ koji su u teškom momentu za svoje šefove bili prinuđeni da se otvoreno pokažu kao njihovi lojalni saradnici, i drugih koji deluju sofisticiranije ali su takođe pod kontrolom režima – sada se radi na formiranju „patriotskog bloka“. Naravno, on bi na izbore išao busajući se u srpska prsa i zaklinjući se u bratsku Rusiju.

Opet, oni koji bi na drugoj strani, sa prozapadnim opredeljenjima na njih išli, takođe bi u prvi plan savili velika geopolitička pitanja. Daleko je od toga da bar tu ne bi bilo kritike Vučića jer bi glasači to uočili i kaznili – ali se ne bi sve lomilo oko njega.

To mu je sasvim dovoljno da izgura ono što hoće. Zbog toga bi ispali lažna opozicija, ne samo oni koji mu sa pozerskih nacionalnih pozicija uveliko pomažu time što ignorišu a nekada i omalovažavaju marš normalne Srbije, već i deo partija koje podržavaju proteste a izašle bi na gradske ili republičke izbore bez prethodnog prihvatanja narodnih zahteva.

Vododelnica opozicionog delovanja mora da bude odnos prema Vučiću i onome što su građani precizno definisali kao uslov za normalizaciju naše zemlje. Ako se na tome bude nepokolebljivo insistiralo uz pojačano delovanje posle sezone odmora, on će pre ili kasnije morati da popusti. No, ako se sa njim budu pravile bilo kakve kombinacije van toga, njemu se baca pojas za spavanje u trenutku kada je prvi put ozbiljno ugrožen. Ko tako postupi sebe isključuje iz redova istinske opozicije.

Oni koji bi sa dela političke scene van trenutne Vučićeve kontrole prihvatilo da mu pomognu da se spase, kako bi dobili Beograd sa njegovim resursima, beskrupulozno bi izvukli profit iz zloupotrebe energije građana koji protestuju. Isto kao što su oni koji pričaju patriotske bajke a podržavaju režim koji gazi nacionalne interese, već sada, jednako kao i on, njihovi grobari! Prvi bi neovlašćeno potpisali protestno-demokratsku kapitulaciju kao što su drugi, ma koliko se retorički zaklinjali u Kosovo, saučesnici u njegovoj izdaji.

Vučićev režim, radi demokratije i zaštite nacionalnih interesa, mora beskompromisno da se odbaci, a ne da se sa traži osnov za saradnju sa njim. Ona je prihvatljiva jedino u vezi sa implementacijom građanskih zahteva koji vode uspostavljanju normalnog političkog ambijenta. Posle toga neka svako kao prioritet, koliko god hoće, nameće geopolitička ili bilo koja druga pitanja. Do tada, skoro da nema drugog važnog pitanja osim rušenja režima i sistema koji devastiraju Srbiju. Sve ostalo, pogotovo geopolitika, uglavnom je u funkciji preusmeravanja pažnje građana.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.