Autorski tekst majke učenika OŠ „Vladislav Ribnikar“: Pismo jednoj Ani

Nadam se da ste svi dobro, onoliko koliko je to uopšte moguće u ovom trenutku, u ovim okolnostima. Zaista imam potrebu da se zahvalim Ani na svom dosadašnjem angažmanu kojim je iskazala nesebičnost i neke od najvrednijih osobina koje jedan član društva može da ima.

Sposobnost da se lični interes ne drži u prvom planu nas opominje i, istovremeno, oplemenjuje. Hvala Vam Ana od srca na vremenu i dobrim namerama. O „alternativnom rešenju za Ribnikar“ imam potrebu da razjasnim nešto. Ovo je lažno „rešenje“ jer je reč samo o još jednom skandaloznom potezu Neočekivane Sile Koja Se Iznenada Pojavljuje I Obaveštava Preko Medija. Baš sve u vezi sa rukovođenjem ovom krizom u našoj školi je zapravo neformalno. Roditelji nisu do sada dobili nijedno formalno obaveštenje o odluci nadležne institucije. Baš sve smo dosad saznavali iz medija.

Ta količina netransparentnosti i to u ovakvim okolnostima predstavlja jasnu indiciju transgresija normi, dakle, nezakonitog postupanja. Mi ne znamo koji organ donosi kakve odluke, niti ko je odgovorno lice iza tih odluka, tako da ne možemo da verifikujemo da je postupajuće lice to činilo u okvirima svojih nadležnosti i na način koji je propisan. Finalna posledica ovog je nepostojanje naše obaveze da postupamo po „odlukama“ jer se one kao takve nisu legitimisane, jer nisu ni formalne niti obavezujuće.

A što se samog navodnog „rešenja“ tiče, ako izuzmemo to što su brojne ustanove solidarno postupile i iskazale brigu koju primarno nadležne institucije nisu, i to do dana današnjeg, tri nedelje nakon tragičnog događaja, ovo takozvano rešenje predstavlja kontinuitet podela koje se neprekidno generišu od strane institucija, evo, čak i u ovom slučaju. Mi, roditelji, uopšte nismo podeljeni u dve grupe. Mi svi imamo isti cilj, a to je dobrobit naše dece.

Mi samo imamo različite reakcije na pogrešne odluke kojima se nastavlja vršenje nasilja nad našom decom i nad nama, ali kojima se šalje potpuno neadekvatna poruka društvu. Svaki pokušaj da se mi, roditelji, podelimo, dugoročno je destruktivan i za našu decu i za društvo u celini.

Brojni roditelji su odavno smislili ovakva alternativna rešenja kao što je „alternativno rešenje za Ribnikar“ tako što su ispisali decu iz „Ribnikara“. Na taj način se postiže isti cilj – deca nisu u problematičnom okruženju i njihov uobičajeni socijalni krug koji čine drugari iz odeljenja i nastavnici ne postoji. Podela dece na one koji idu u školu i one koji ne idu je neprihvatljiva. Za decu je škola osnovna zajednica kojoj pripadaju.

Deca ne razumeju koncept „alternativne lokacije za školu“ jer nemaju kapacitet da to razumeju. I ne treba, oni su deca. A mi, odrasli, bismo morali da razumemo da je zajednica grupa koju povezuju vrednosti, pre svega. Podelom među decom šalje se poruka da deca imaju različite vrednosti i faktički se ona onemogućavaju u oporavku kroz zajedništvo i obezbeđivanje bar dela njihove rutine, i to onog najvažnijeg, drugih ličnosti koji čine njihovu zajednicu.

Deca koja idu u školu to čine pre svega zbog svoje potrebe za socijalizacijom sa vršnjacima, a ne zato što dele ambiciju svojih roditelja da za 10-15 godina imaju upešnu karijeru, dobro zarađuju i budu popularni. Ali te vrednosti je imao dečak koji je svojim činjenjem izazvao ogromnu nesreću za celo naše društvo, a neposredno tragične i štetne posledice po našu decu. Deca žele da se dobro osećaju jer se dobro osećaju sa vršnjacima i zato dolaze u školu.

A kako bi deca tek trebalo da uspostavljaju i utvrđuju svoje vrednosti, svi činioci koji učestvuju u tom procesu imaju važan zadatak – da obezbede interpretaciju njihovog iskustva, i roditelji i društvene institucije. I zato je postupanje svih u ovoj situaciji neobično važno i nosi veliku odgovornost.

Roditelji koji su se okupili oko inicijative koja pre svega vrednuje solidarnost i brigu sačinili su niz zahteva Vladi koji zapravo predstavljaju plan izlaska iz ove krize. Institucije neki takav plan nisu ni skicirale. A ovi roditelji su dobili stručnu potvrdu i podršku kao što ste mogli i da saznajete iz medija ovih dana. Nema više debate o tome. Od Vlade očekujemo da postupi po našim zahtevima, jer su oni usmereni na dobrobit sve dece i ne štete nijednom detetu.

Zbog toga kao i zbog činjenice da su društvene posledice događaja kao što je onaj od 3. maja, neupitne, da ne zavise od nečije osećanja traumatizacije, za društvo nema značaj koliko dece ovih dana dolazi u školu. Ali za vašu decu to kako vi razmišljate ima definišuću ulogu za ceo njihov život.

Još jednom bih želela da apelujem da se ova kriza sagledava kako sa pozicija traumatskog iskustva kao i sa pozicija vrednosti. I, naravno, da vas pozovem da nam se priključite i podržite budućnost svoje dece kroz razvijanje pijeteta prema ubijenm drugarima i jednom dobrom čoveku, prema ideji da je neophodno negovati kulturu sećanja i na temeljima razumevanja društvene zakonomernosti, da su dobrobit i ljudski razvoj mogući samo ako se čuva solidarnost kao osnovna potka društva.

Pozdrav,
Aleksandra

P. S. Zahvaljujući svojim socijalnim kontaktima sa rukovodiocima nekih od institucija koje su ponudile svoj prostor za boravak naše dece, želim da vas obavestim da je više institucija to učinilo „davnih dana“, ali da je tek pritisak u javnosti koji pravi inicijativa roditelja kojoj sam se priključila doveo do toga da se i ova ponuda rešenja nađe na stolu.

Autorka je viša naučna saradnica Instituta filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu