Babe, žabe i penzioneri

Sistem penzijskog osiguranja uređen je Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju na principu međugeneracijske solidarnosti u kojoj radno aktivna generacija iz zarada i drugih bruto primanja uplaćuje doprinose u penzijski fond, da bi po prestanku radnog veka iz tog fonda do kraja života ostvarivala penziju u visini koja je srazmerna visini uplaćenih doprinosa. – Pošto uplaćivanje doprinosa, njihov dotok u penzijski fond i plasman sredstava tog fonda radi njihovog ukamaćivanja uređuje država, ona je i garant za obaveze tog fonda prema korisnicima penzija, što je predviđeno članom 173 sistemskog zakona.

Ovakav normativni model penzijskog osiguranja (uveden u Nemačkoj još u vreme Bizmarka) dominira i u Evropi i u svetu. Međutim, Srbija je počela da ga kruni i razgrađuje dana 28. 10. 2014. godine kada je stupio na snagu Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija koji je dva dana ranije, po hitnom postupku, usvojila Narodna skupština. – Ovaj surogat zakona postao je čuven po tome što se lažno predstavlja: kaže da je privremen – a skriva tajnu trajanja; kaže da uređuje način isplate penzija – a zapravo ih je uneredio progresivnim umanjivanjem, ukoliko su bile više od 25.000 dinara.

Ovaj zakon je drastično narušio Ustav Srbije iz više razloga:

Član 97 tačka 8 Ustava predviđa da se penzijsko osiguranje uređuje sistemskim zakonom. – Pošto je to Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, penzije nije mogao da umanji nijedan drugi zakon, pa ni zakon koji se lažno predstavlja.

Član 20 stav 2 Ustava predviđa da se dostignuti nivo ljudskih prava ne može smanjivati. – Pošto i penzijsko osiguranje pripada korpusu ljudskih prava, ni korisnicima penzija nije mogao biti isplaćen umanjeni iznos penzijskih primanja.

Član 58 Ustava jemči mirno uživanje imovinskih prava stečenih zakonom. – Pošto je i penzija pravo stečeno na osnovu zakona, korisnicima je umanjenim isplatama penzijskih primanja narušeno ustavno pravo na imovinu.

Član 36 stav 2 Ustava predviđa da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu. – Pošto su umanjene penzije isplaćivane direktnom primenom surogat zakona, PIO fond nije doneo nova rešenja o visini penzija, pa je korisnicima uskraćeno ustavom zajemčeno pravo na žalbu, odnosno tužbu u upravnom sporu.

Ima i drugih povreda Ustava, ali bi i jedna od navedenih bila dovoljna da Ustavni sud stavi van snage surogat zakona. Međutim, on to nije učinio pa je zaslužio da mu Udruženje sindikata penzionera Srbije kumuje imenima: Zaustavni sud – zato što okleva u donošenju odluka i Zauzdani sud – zato što podleže političkim uticajima.

Zahvaljujući takvom Ustavnom sudu, surogat zakon o umanjenju penzija trajao je pune četiri godine. Za sve to vreme predsednik države i nosioci javnih funkcija vladajuće koalicije (koji papagajski ponavljaju što on kaže) farbali su položaj penzionera bojama populističkog eufemizma, pa su neznatna smanjenja umanjenja nazivali „povećanjem penzija“, dok su za najavljeno ukidanje zakona o umanjenju penzija vezivali „nikad bolji položaj penzionera“. To su nastavili da čine i po prestanku važenja Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija krajem septembra 2018. godine, pa sada govore da se penzije više neće umanjivati. I opet – obmanjuju. Penzije će se, nažalost, i dalje umanjivati po osnovu suspenzije njihovog usklađivanja sa kretanjem troškova života. Nakon stupanja na snagu nedavno usvojenog Zakona o izmenama i dopunama sistemskog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, prestao je da važi surogat zakon o privremenom umanjivanju penzija, ali je novim članom 80b nastavljena obustava aprilskog i oktobarskog usklađivanja penzija sa troškovima života sve „do dostizanja finansijske održivosti sistema penzijskog i invalidskog osiguranja“, tako što će se to usklađivanje vršiti na način utvrđen propisima kojima se uređuje budžet i budžetski sistem. Pošto su budžetski uslovi obustavljali usklađivanje penzija i za sve vreme važenja surogat zakona, izvesno je da aprilskog i oktobarskog usklađivanja penzija sa troškovima života i dalje neće biti. A to znači da će umanjenje penzija biti nastavljeno i to prema svim korisnicima, uključujući i one sa penzijom do 25.000 dinara, prema kojima je surogat zakon imao obzira.

Baveći se „drugim najstarijim zanatom na svetu“ Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) više meseci se zalaže za veće učešće budžeta u finansiranju penzija. Rezultati toga se već vide u članu 207a noveliranog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju koji predviđa da je povećanje penzija uslovljeno fiskalnim prostorom „u zavisnosti od ekonomskih kretanja i finansijskih mogućnosti budžeta Republike Srbije, s tim što sredstva za ove namene ne mogu biti viša od 0,3% BDP na godišnjem nivou“, pa se uslovi, visina, obuhvat korisnika i dinamika isplate utvrđuju – uredbom Vlade. Ova odredba iritira Ustav u dva pravca: prvi je – što utvrđivanje uslova, visine i obuhvata korisnika ustupa uredbi, suprotno članu 70 stav 1 Ustava koji predviđa da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom; drugi je – što se prema penzijskom osiguranju odnosi kao prema socijalnoj zaštiti iz člana 69 Ustava.

Penzijsko osiguranje ne može da uređuje bilo koji već isključivo sistemski zakon, što je predviđeno članom 97 tačka 8 Ustava. Ako je tako, onda je nezamislivo da se materija sistemskog zakona prepusti podzakonskom aktu Vlade.

Organi izvršne i zakonodavne vlasti, mešajući babe i žabe, uporno nastoje da građane Srbije, suprotno zdravom razumu, uvere da su socijalno osiguranje penzionera i socijalna zaštita lica u stanju socijalne potrebe – jedno te isto. – Korisnici penzija su pravo na mesečna primanja po okončanju radnog veka stekli minulim radom, uplaćujući doprinose iz zarade Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje. – Lica u stanju socijalne potrebe ne ostvaruju primanja po osnovu minulog rada, nego zato što im država pomaže da u nevolji siromaštva nekako prežive.

Socijalno osiguranje zasnovano je na imperativnim propisima koji penziju svrstavaju u imovinska prava zajemčena Ustavom, dok su prava lica u stanju socijalne potrebe produkt socijalne pravde, humanizma, solidarnosti i poštovanja ljudskog dostojanstva.

Pravo na penziju ostvaruje se pretežno iz sredstava PIO fonda, dok se socijalna davanja obezbeđuju iz budžetskih sredstava.

Mešajući socijalno osiguranje i socijalnu zaštitu, država je uzurpirala umanjene iznose penzija, jer ih je prebacila u budžet, lišavajući njihove korisnike imovine koju su stekli na osnovu zakona. Po proceni Ministarstva finansija, ušteda ostvarena umanjenjem penzija za tri godine važenja surogat zakona iznosila je 75 milijardi dinara, što bi za sve četiri godine moglo da bude i sto milijardi.

Ako socijalno osiguranje izgubi oslonac u penzijskom fondu zasnovanom na generacijskoj solidarnosti, korisnici penzija neće moći da ostvare prava stečena uplatom doprinosa PIO fondu tokom radnog veka, dok će zaposleni, kao osiguranici, izgubiti pouzdanje da će im uplaćeni doprinosi biti sigurna zaloga egzistencija po završenom radnom veku.

Država je upravljanje penzijskim fondom već preuzela od osiguranika, korisnika penzija i poslodavaca, jer od 2014. godine većinu u Upravom odboru PIO fonda čine članovi koje je predložilo resorno ministarstvo, a ne predstavnici onih koji su u taj fond uplaćivali doprinose na bazi generacijske solidarnosti.

Proces svođenja socijalnog osiguranja na socijalnu zaštitu zabrinjava i time što se ugrožava zaštita prava penzionera pred Evropskim sudom za ljudska prava, jer on pruža zaštitu po osnovu socijalnog osiguranje a ne i po osnovu socijalne zaštite. Penzioneri zahtevaju da im država vrati ono što im je surogat zakon uskratio. Zato će sa tim zahtevom, ako treba, ići i do Strazbura, gde je sedište pomenutog suda. Ali, na tom putu valja rešiti i problem vraćanja penzija korisnicima koji su u međuvremenu umrli. Pošto je penzija lično pravo koje se gasi smrću, naslednici umrlih trebalo bi da traže naknadu štete u visini uskraćenih penzija, a ne penziju. I njima i penzionerima pripada još i kamata.

Predsednik države često se zahvaljuje penzionerima što su podneli „najveću žrtvu ekonomskoj i finansijskoj stabilizaciji zemlje“. Meni, međutim, na osnovu svega rečenog, njegovo zahvaljivanje liči na – ruganje. Kao ono „eeeeeee“ upućeno „bratu Turčinu“ na račun žena u kraljevačkoj fabrici tkanina.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji