Foto: FreepikVraćajući se iz crkve, razmišljam o našem srpskom obeležju badnjaku (jedno od tri, ostala dva su Sv. Sava i Krsna slava). Danas je Dan uoči Božića, Badnji dan i Badnje veče. Stigoh u kuću baš na emisiju Radio Beograda „Od zlata jabuka“. Cela je posvećena radosnim običajima vezanim za badnjak, manje – više sa malim lokalnim razlikama. Međutim, centralni i najsvetliji trenutak je unošenje badnjaka u kuću od strane domaćina, paljenje badnjaka sa članovima porodice, radost džaranja varnica – parica, petica, zdravlja, ovčica, slama ispod stola, kokodakanje i tako dalje i tako dalje. To je svuda isto u Srbiji, kako kaže emisija.
Svi to uglavnom znamo. Ali u stvarnosti se dešava nešto drugo, novo, skoro uvedeno. A to je paljenje badnjaka pored crkve. Ovoga nema u pomenutoj emisiji, koju slušam. Pitam se, da li je to pametno postupati u naše vreme, kada se upinjemo svim silama , da sačuvamo našu lepu tradiciju, koja se u proteklih pola veka i malo više, prilično zamaglila? Izvođači ovoga čina se pravdaju govoreći: „Živimo u gradskom ambijentu“ (ali to se dešava i na selu), „ima mnogo usamljenih ljudi“, „Ipak se to obavlja pored crkve uz molitve“. To nisu opravdanja ove novotarije. Badnje veče i Božić su najradosniji praznici svekolikog hrišćanstva, naročito nas pravoslavnih Srba, koji nose u sebi atribut – porodični – i to se ne sme zanemarivati. Znači, treba vratiti paljenje badnjaka u okviru porodice, kako nam i tradicija ukazuje.
Godinama pišem o ovome, ali nema vajde. Crkva bi trebalo da progovori o ovome. Da li smo za stare običaje ili nove?
Mišo. M. Mladenović, akademski slikar i pisac
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
