Badnjak se ne pali ispred crkve

U oblasti tradicija i religije srpskog naroda stvari su komplikovanije. Stavovi su dosta oprečni, neki začaureni, zatarabljeni, očekuju jedni druge u busijama, pominjući jedni drugima „strane uticaje iz skrivenih centara moći“ i tako dalje.

Tako se dešava da pravi vernik koji se trudi da bude ispravan dođe u situaciju da je na jednoj strani tabora, a opet drugi isto tako veroljubiv i častan bude sa druge strane.

Oni se raspravljaju boreći se za „svoju“ istinu, verujući da je svako od njih u pravu.

Ali, da li mogu biti dve istine u odnosu na isti problem?

Naravno, da ne mogu. Čovek bi rekao: Okreni se prema poglavarima naše pravoslavne vere, budi miran, poslušaj.

Imali smo u poslednje vreme iskušenja oko: raskola u dijaspori, „novog služenja sv. liturgije“, zatim slučaj sa episkopom Artemijem, dileme oko ispravnosti ili neispravnosti ideje, da svi Hrišćani slave Božić i Novu godinu istog dana i tako dalje. I jedni i drugi tvrde da su u pravu a jedinstvo trpi.

Interesantno je da naša Crkva čuvajući i negujući tradiciju ipak ponegde podlegne novotarijama, ne znam iz kojih razloga.

Jedna od njih je novi običaj da se na Badnje veče pale badnjaci pored hramova. Kada vidimo da i NJegova svetost patrijarh, sveštenstvo i monaštvo to čine, trebalo bi da zaključim, da tako treba činiti i ne razmišljati isuviše o ovome.

Međutim, kad bi ovaj novi običaj bila novost, to bi bilo korisno i ne bi bilo u suprotnosti sa tradicijom – moglo bi se bezuslovno prihvatiti. Ali, ovde se dovodi u pitanje baš tradicija stvorena vekovima u našem narodu.

Treba imati u vidu činjenicu da su tri najveća praznika pravoslavnih Srba: Badnje veče – Božić, Uskrs i krsna slava porodični praznici po načinu proslavljanja.

Slave se u krugu porodice, u kući domaćina i članova porodice.

Na slavu dolaze gosti u kuću, a ne po splavovima i restoranima.

Badnje veče se slavi u kući a paljenje badnjaka takođe u kući. Sve je to lepo i divno. Na televiziji gledamo te običaje detaljno i uživamo u tome.

A u stvarnosti se dešava nešto drugo i novo.

Badnjaci se spaljuju pored hramova (i to je lepo), vernici po pozivu sveštenika donose svoje male badnjake i bacaju na veliku vatru uz molitvu sveštenika, radosne božićne pesme, a posle se greju uz vruću rakiju i kuvano vino. (Sve ovo malo asocira na poznate „logorske vatre“ iz prošlog perioda).

Možda je i bolje da badnjačići završe na zajedničkoj vatri pored hrama nego da budu odbačeni posle Božića i da budu okačeni po rakljama drveća na ulicama, što je kako čujem i neko savetovao vernicima, koji ne znaju šta da rade sa badnjacima, ako nisu bili pored hramova i bacili ih na zajedničku vatru.

Pa i to je bolje nego da badnjaci završe u kontejnerima, što se takođe dešava. Kada sam ranije pisao na ovu temu, slušao sam od sagovornika da je ovo posledica „urbane sredine“ i da vernici nemaju šporete i peći (ja na sreću imam), pa ne mogu da spale badnjak u ognjištu.

Ipak mogu to da učine minijaturno i simbolično, kao i pod kontrolom u velikom plehu ili vangli, na terasi ili balkonu.

Važno je sačuvati suštinu, koja će nas održati, kao što su to činili naši svetli ratnici u Prvom svetskom ratu, kada su u rovovima slavili svoju slavu sa komadom hleba i svećom, pozivajući saborce u goste.

Čuje se i opravdanje za ovu novu pojavu, da ima dosta usamljenih osoba, pa je njima ugodnije da pale badnjak u zajedništvu pored hrama. Ta razumljiva osobenost se može prevazići tako, što se takve osobe mogu udružiti u malu porodicu u kojoj bi proslavili Badnje veče opet porodično u novoj ljubavi i radosti sjedinjenih i sličnih duša.

Svi ovi razlozi, koji se pripisuju vernicima u gradu „padaju u vodu“, jer se ova novotarija prenela i po selima i seoskim crkvama, gde vernici imaju i šporete i peći.

Sada se i oni ugledaju na gradove, pa stupa na scenu i pomodarstvo.

Novom praksom oko badnjaka se ništi tradicionalan način unošenja badnjaka u kuću, njegovo paljenje, prskanje kukuruzom, varnice, slama pod stolom, kađenje i molitve, pevanje božićnih pesama, posna večera…

Kako čovek ovo da shvati?

Ima još i drugih pojava, koje se tumače i ovako i onako. Možda ne treba ovome pridavati veliki značaj. Korisnije je uputiti pogled prema visini, poslušati i ići dalje. Imamo sijaset važnijih problema, koji nas pritiskaju i prete. Ovo je samo za razmišljanje.

Srećan Božić, Hristos se rodi!

Autor je akademski slikar i pisac iz Beograda