Bajden će shvatiti grešku

U svesti njegovog novog spoljnopolitičkog tima, rešenje kosovskog problema je jasno: Srbija bi trebalo da se suoči sa realnošću na terenu i prizna nezavisnost Kosova, u postojećim granicama. Zauzvrat, Kosovo bi trebalo da uspostavi Zajednicu srpskih opština, pružajući srpskom stanovništvu određeni stepen autonomije.

Posle toga, i Srbija i Kosovo mogu se pridružiti EU, koja će obema nadoknaditi njihove ustupke promovišući dobro upravljanje zemljom i ekonomski rast, istovremeno smanjujući značaj spornih granica regiona, omogućavajući da život ide dalje.

Ovo nije iznenađujući razvoj događaja s obzirom na Bajdenov širi pristup vladi u prvih nekoliko nedelja na funkciji predsednika, koji se fokusirao na poništavanje nekih „neliberalnijih“ delova iz političke agende Trampove administracije, poput graničnog zida sa Meksikom i američke odluke istupanja iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama.

Ovo poništavanje odnosi se i na Kosovo, gde je ideja o promenama granica kao deo rešenja na sličan način preokrenuta zbog negiranja liberalnog ideala multietničnosti, kao i podsticanja secesionizma i u drugim delovima Balkana. Sem toga, američka ambasada u Beogradu sada poriče da je Trampova administracija ikad podržala ideju razmene teritorija.

Umesto toga, Bajden je oživeo kosovsku politiku koja je postavljena na kraju Obamine ere, sa naglaskom na evropskom rešenju, predvođena Evropskom komisijom i zasnovana na Briselskom sporazumu.

Jedina uočljiva razlika u odnosu na 2016. godinu je hladniji pristup prema Prištini, koja je poslednjih godina nervirala Vašington i koja više nema bezuslovnu podršku SAD-a. Štaviše, Entoni Blinken je zahtevao da Albanci pokažu „fleksibilnost i spremnost na kompromis“.

Međutim, politička realnost na terenu nagoveštava da će novi pristup Bajdenove administracije Kosovu zasigurno propasti iz istog razloga iz kog je propao Obamin, navodeći Trampovu administraciju da pokuša nešto drugo.

Jedan od problema jeste što Albanci nisu voljni da razgovaraju o Zajednici srpskih opština, smatrajući ga egzistencijalnim pitanjem, jer ograničava suverenitet Prištine nad teritorijom koju Albanci smatraju svojom.

U stvari, Samoopredeljenje Aljbina Kurtija deluje nezainteresovano da uopšte razgovara sa Srbijom ako to podrazumeva kompromise. Ukoliko administracija Bajdena ne pokuša da promeni vladu na Kosovu kao što je to radio njen prethodnik, albanski prigovori verovatno predstavljaju nepremostivu prepreku bilo kom sporazumu sa Srbijom.

Međutim, čak i da su Albanci napravili ovaj ustupak i pristali na autonomiju kosovskih Srba, Srbija nema očigledan razlog da prizna nezavisnost Kosova. Potencijalno je postojala šansa za dogovor još 2018. godine, kada je Vučić bio voljan da istraži sporazum zasnovan na teritorijalnoj kompenzaciji u vidu severa Kosova i članstva Srbije u EU.

Međutim, nijedan od ovih ustupaka se više ne nudi. Administracija Bajdena isključila je podelu Kosova, što znači da Vučić ne može ponuditi teritoriju srpskom narodu zauzvrat za priznanje Kosova. U međuvremenu, Francuska i druge moćne evropske države blokirale su svako dalje proširenje EU u odsustvu nove runde evropskih integracija.

To pak ukazuje na još jedan bitan problem sa planom Bajdenove administracije, naime, da praktično nema šanse da članice EU pristanu na dalju integraciju. Jer, kao što je kriza uzrokovana korona virusom jasno pokazala, EU je u stanju ubrzanog raspada.

Samo u poslednjih nedelju dana Austrija je najavila da se „više neće oslanjati na EU“ kao odgovor na krizu oko nabavke vakcina, dok je poljska vlada tvrdila da je poljski ustav nadređen evropskom zakonu, aktom kvazi secesije.

Čak i da je EU prevazišla svoju unutrašnju krizu, pristala na dublju integraciju i angažovala i oživela politiku proširenja, to bi stvari vratilo samo u 2016. godinu, pre nego što je Francuska pozvala na zaustavljanje proširenja. Srbija bi se i dalje borila da ispuni uslove EU za ulazak, pokušavajući da reši složena pitanja oko državnosti i teritorije, a Kosovo bi se i dalje suočavalo sa problemom – da je pet članica EU odbilo da ga prizna.

Suštinski, ove prepreke znače da politika koju Bajdenova administracija mapira jednostavno nije održiva. Umesto toga, stvarna posledica je podsticanje lokalnih aktera da traže svoja rešenja za kosovski problem, što se očituje u sve većim razgovorima na Kosovu i u Albaniji o njihovom ujedinjenju.

Iz perspektive Prištine, ovo je jedina održiva opcija koja postoji ako Kosovo ne može da obezbedi svoje priznanje od Srbije, pod pretpostavkom da nisu spremni da trpe svoje mučno stanje limba unedogled.

U međuvremenu, Tirana nema mnogo toga da izgubi zbog sprovođenja regionalnog revizionizma ako više ne može da se pridruži EU. Naprotiv, ako Albanija ne može da se ujedini sa Kosovom unutar EU, što je do sada bila nacionalna strategija Albanije, ne preostaje joj ništa drugo nego da se ujedini sa Kosovom van EU, uspostavljanjem albanske nacionalne države.

To komplikuje stvari za SAD. Ako se usprotive ovom procesu, Albanci će biti prinuđeni da razvijaju odnose sa velikim silama koje to podržavaju, poput Turske, kojoj se Albanija približava poslednjih nedelja.

Sve ovo predstavljaće veliki problem za Bajdenovu administraciju koja će morati da donese neke teške odluke. Kratkoročno, verovatno će krenuti sa novom politikom u nadi da će nekako uspeti da funkcioniše tamo gde je Obamina administracija zakazala.

Nesumnjivo, inspiraciju će potražiti u konačnom rešenju makedonskog „pitanja imena“, koje će Bajdenov tim videti kao dokaz da se nerešivi problemi na Balkanu mogu rešiti uz dovoljno političke volje.

Međutim, SAD neće imati luksuz vremena kao u Severnoj Makedoniji. Ne samo da su ulozi mnogo veći s obzirom na centralnu ulogu Srbije u stabilnosti Balkana i umešanosti suparničkih sila, već Albanci osiguravaju da pitanje Kosova više ne postoji.

U jednom trenutku, Bajden će stoga morati da se suoči sa realnošću da je njegov pristup politici neizvodljiv i u skladu s tim da reaguje, mada šta će raditi umesto toga, ostaje da se nagađa.

Iz ideoloških i praktičnih razloga malo je verovatno da se pitanje podele vrati na sto. Samoopredeljenje to neće prihvatiti a severno Kosovo ne bi bilo dovoljna nadoknada da Srbija ustupi Kosovo u odsustvu članstva u EU.

Umesto toga, verovatnije je da će Bajden pokušati da promeni politički kontekst kosovskog problema. Ako je članstvo u EU isključeno, to bi se moglo postići zalaganjem za ekonomsku i političku integraciju Zapadnog Balkana. Alternativno, SAD mogu pokušati da reše problem BiH u nadi da će moći preoblikovati percepciju Srba o kosovskom problemu.

Trenutno sve ostaje za budućnost. Međutim, ono što ostaje jasno je da osećaj deža vi koji trenutno doživljavaju na Balkanu neće trajati zauvek. Kada se administracija Bajdena na kraju suoči sa političkom realnošću u regionu i pomeri se sa neizvodljive politike, tada bi rešenje za kosovski problem takođe moglo doći u obzir.

Autor je istraživač na Kembridž univerzitetu

Ovaj tekst možete pročitati na sajtu Medija centra