Balada o srpskoj nervozi: Kako smo džiberski psihološki aikido razvili do opštenarodnih razmera?

I nije prvi put da se naš el prezidente koristi metodom natrljavanja na nos sagovorniku da je nervozan baš onda kada je krajnje prirodno da sagovornik bude nervozan, to jest, baš onda kada naš el prezidente pokušava da prevesla, da ne kažem prejebe svog sagovornika, što pak, po starom dobrom sistemu utrljavanja soli na ranu ili stajanja na žulj, kod sagovornika može da proizvede samo još veću nervozu, a što pak, i te kako govori o iskrenim namerama i strukturi ličnosti našeg el prezidentea.

Ali, manimo se našeg el prezidentea (vesti o njemu postaju mučnije i od vesti o razvodu Harisa Džinovića), nije naš el prezidente sam smislio gorepomenuti džiberski psihološki aikido, već ga je, poput svakog poštenog populiste pašićevsko-peronističkog tipa, preuzeo iz mraka opštenarodnog kolektivnog nesvesnog.

Stavimo li pod lupu naše opštenarodne međuljudske odnose – kako one trivijalne, u redovima pred kasama i u saobraćaju, tako i one manje trivijalne, porodične i prijateljske – možda i primetimo da se, u stanjima povišene emotivnosti, ovde neretko zna čuti podmuklo pitanje, a zapravo podmukla konstatacija: Što si nervozan/nervozna?

Nije zgoreg izdvojiti, a po sredi su gorka iskustva autora ovih redova, redove pred kasama i šalterima našeg kobnog zavičaja, kada je autor ovih redova uzalud pokušavao da utiče na skraćivanje redova pred kasama i šalterima kojekakvim molbama i zahtevima da se otvori još po neka kasa ili šalter, i kada je autor ovih redova mahom završavao žigosan kao nervozan, kako od onih za kasama i šalterima, tako i od onih što čekaju u redovima, shvativši na koncu da se redovi pred kasama i šalterima našeg kobnog zavičaja ne daju skratiti ni uvođenjem euprave, kamoli kojekakvim molbama i zahtevima.

Po sličnom ključu stvari funkcionišu i u saobraćaju, javnom prevozu i javnim kućama, na pijacama, stadionima i Javnom tajnom servisu, u skupštini, kafanama i TC Galerija.

Prvo jedni druge nemilice omalovažavamo, šikaniramo, ignorišemo, ismevamo, ucenjujemo, gazimo i guzimo, potom jedni drugima, pobedonosno, postavljamo podmuklo pitanje, a zapravo podmuklu konstataciju: Što si nervozan/nervozna?, potom jedni i drugi ne podnosimo kad nam se natrljava na nos da smo nervozni baš onda kada jesmo nervozni i kada i te kako imamo razloga da budemo nervozni, potom se osećamo manje vrednima, često se i blokiramo, jer u podaničkom umu biti nervozan znači biti manje vredan, potom jedni i drugi iz sve snage poričemo da smo nervozni iako jesmo nervozni i iako je krajnje prirodno da budemo nervozni baš tada kada smo nemilice omalovažavani, šikanirani, ignorisani, ismevani, ucenjivani, gaženi i guženi.

Ne zaboravimo, iako neprijatna, nervoza je maltene neizbežna ljudska reakcija na raznorazna stanja povišene emotivnosti (javni nastupi, tajni nastupi, rođenja, svadbe i sahrane), te samim tim i na stanja kada situacija od nas, ukoliko još uvek nismo izgubili dostojanstvo, zahteva kakvu-takvu pobunu protiv kanona, autoriteta, redova pred kasama i šalterima, šikaniranja u saobraćaju, lopovske vlasti, samodovoljne opozicije, marifetluka građevinskih investitora i sličnih dripaca.

Kako smo onda taj džiberski psihološki aikido razvili do opštenarodnih razmera?

Možda smo tek, odvajkada poznajući nepotizam, diletantizam i jednoumlje kao maltene jedini modus vivendi (Tarabići, Baja Pašić i Baja Patak, prezadovoljni viđenim odozgo, zaigraše veselo mitomansko kolo na nebu), stekli uslovni refleks da one što se, na ovaj ili onaj način, pobune za svoja prava iz mesta žigošemo i učinimo da se osećaju loše zato što se bune za svoja prava, između redova (i u dugačkim redovima pred kasama i šalterima) im poručujući: Jebala te prava, nemam ni ja nikakva prava pa se ne bunim.

Možda pak nismo, na opštenarodnom nivou, integrisali nervozu u naše opštenarodno biće; pomisli na nervozu izazivaju u nama smrtne strahove, napade blama i napade poricanja, dok u isto vreme trošimo najviše sedativa po glavi stanovnika u Evropi.

A možda smo, na koncu, moreni istorijskim, ideološkim, verskim i mitskim vetrovima i jebivetrima, vremenom naučili da budemo i te kako lukavi, a nije li još slavni mrtav pesnik zapisao da je veliko lukavstvo jedina pamet prostaka.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.