Balkanska unija

Oni su se okupili na dan obeležavanja tridesetogodišnjice pada Berlinskog zida, koji je, makar prividno, označio kraj hladnoratovskih podela u Evropi. Inicijativa, čiju srž predstavljaju „četiri velike slobode“ – nesmetan protok roba, usluga, ljudi i kapitala, počela je da dobija konkretnije „konture“ na skupu održanom tokom vikenda u Ohridu, s obzirom da je postignut dogovor o zajedničkim radnim dozvolama i prelasku granica bez pasoša.

Nagoveštaji jačanja veza u ovom neretko nestabilnom regionu, poput Vučićeve poruke da će građani Srbije ubrzo moći da putuju u Severnu Makedoniju i Albaniju samo sa ličnom kartom, uvek su dobra vest.

Podjednako ispravna jeste odluka balkanskih lidera da ne sede skrštenih ruku u trenutku kada je krajnje neizvesno kada će se (i da li će se) Evropska unija dalje širiti, već da preduzmu konkretne korake u pravcu ekonomske integracije.

Ipak, stiče se utisak da ostvarenjem najnovijih planova neće biti prevaziđene krupne političke razmirice između suseda, pre svega dugotrajni i duboki jaz između Srba i Albanaca. Rama nije iskoristio poluge uticaja na kosovske lidere da se pojave na „ohridskom samitu“, niti je u proteklih godinu dana uspeo da ih ubedi da ukinu takse od sto odsto na robu iz Srbije i BiH.

Poznata je, takođe, izjava albanskog premijera da je za „njega Kosovo deo Albanije“. Imajući sve to u vidu, ne možemo a da se ne zapitamo da li su srpske vlasti, predvođene predsednikom države, licemerne – dok tvrde da im ne „pada na pamet“ da obustave lobiranje za povlačenje priznanja Kosova na svetskoj pozornici, glasno negodujući protiv „velike Albanije“, „paktiraju“ sa zvaničnom Tiranom u okviru „malog Šengena“.