Balkansko otvaranje

Korist za biznis je nesporna, ušteda vremena i novca koja se meri desetinama miliona evra na godišnjem nivou. Kupci bi plaćali jeftinije, a dobijali svežiju robu. Jedino što onda ne bi bilo treniranja strogoće carinika i kolona kamiona na granicama, prema kojima valjda političari imaju neki poseban fetiš.

Tako je nedavno u Skoplju održan sastanak na kom su učestvovali premijeri S. Makedonije i Albanije i predsednik Srbije na kom su potpisali memorandume u vezi lakšeg kretanja robe i ljudi i uzajamne pomoći u slučaju prirodnih katastrofa.

To je sjajno, samo se na tome radi od 2006. i potpisivanja CEFTA-e na inicijativu EU, pa onda pre nekoliko godina je na inicijativu EU, a pre svega Nemačke započet Berlinski proces, pa je onda pre dve godine potpisan Vašingtonski sporazum gde se predviđa Mali Šengen, da bi pre neki dan saznali kako je najnoviji „Otvoreni Balkan“ neki istorijski sporazum koje su same balkanske države inicirale.

Ideja da se priznaju laboratorijske analize i veterinarski i fitosanitarni sertifikati je sjajna i uštedeće mnogo novca i vremena. Slobodan protok ljudi, što bi u praksi verovatno značilo posebnu traku na granicama kroz koju bi prolazili bez stajanja stanovnici ove tri zemlje je takođe odlična. Ali, da li će se to realizovati ostaje veliko pitanje, jer politika je ovde uvek imala prednost nad ekonomijom.

Za početak, u sporazumu nema Crne Gore, kojoj bi išlo u prilog da olakša dobijanje radnih dozvola za sezonske radnike. Nema ni BiH kojoj bi značilo da se kamioni manje zadržavaju na granicama, a nema ni Kosova i Metohije čije rukovodstvo je pokazalo da ne preže od vođenja politike preko carina i to preko leđa sopstvenih građana.

Zašto rukovodstva ne mogu da stave dobrobit svojih građana ispred fantazmagorija o nekoj nacionalnoj posebnosti i istorijskih sukoba? Kada i ako reše ovu zagonetku verovatno će biti i blizu članstva u EU.