Osnovna razlika između otimačine i krađe, onako kako ja na to gledam, jeste ta da se krađa uglavnom odvija u potaji, a otimačina javno. Krade se uglavnom kada niko ne vidi i shvatiš da si pokraden tek naknadno. Možda i dosta vremena nakon same krađe, kada se na primer vratiš kući sa letovanja i shvatiš da ti je neko obio stan i ukrao dragocenosti.
Ili kada ujutru kreneš na posao i shvatiš da ti nema automobila. Možda ti neko u autobusu izvuče novčanik iz džepa, a ti to shvatiš kada u pekari treba da platiš za burek i jogurt, a onda ostaneš posramljen i gladan i ostatak dana provedeš u neverici, sa povremenim napadima besa, maštajući o tome „šta bi mu uradio kad bi ga uhvatio!“.
Otimačina se međutim odigrava otvoreno i uglavnom uz neku vrstu pretnje, nasilja ili prisile. Kada, na primer, neko uperi pištolj u tebe i kaže „pare ili život“. Ili kada u školi učenika presretnu stariji dečaci i otmu mu novac za užinu. Bilo je, čuo sam, i otimanja automobila po semaforima uz pretnju pištoljem, otimanje penzija od poštara, tašnica od žena po ulicama, itd. Ima, dakle, raznih otimačina.
Ali, definitivno najveća otimačina koja se odvija pred očima čitavog sveta, i prema kojoj su ove stvari koje sam pomenuo zaista samo sitnice, jeste otimačina koju sprovode bankari.
Razlika između klasične kriminalne otimačine i one koju sprovodi bankarski sektor jeste u tome što su moćni bankari svoju otimačinu legalizovali, pa im ne možeš ništa. Svako podizanje kamate, rast glavnice, fluktuiranje valute, ojađivanje i upropašćavanje jeste „u pravnim okvirima“ i sve je to „po zakonu“. I moral tu nema ništa s tim. Nije bitno da li je nešto neljudski, surovo, ili katastrofalno za pojedinca (ili grupu), jer to je ipak „samo posao“. A u poslu, zna se, treba isključiti emocije i raditi samo glavom.
Čovek tu više nije ono što jeste nego samo brojka. Sve je to „van domena“ poslovnih relacija i to se „njih“ ništa ne tiče, naravno. A i kako čovek da im zameri zbog toga, kad su tu zakoni i propisi, regulative i podzakonski akti, i (komplikovani) ugovori sa klauzulama napisanim malim (i još manjim) slovima i (prostom) svetu potpuno nejasnim formulacijama. I, što je još gore, sa njihovim objašnjenjima. Počesto se osetim kao ovca kad krenu da mi objašnjavaju nešto što je „jako jednostavno“, i time dobijem potvrdu svojih sumnji, utabanih u moju psihu od strane roditelja koji su mi sve u životu branili, tobože pokušavajući da me zaštite. I onda ja izađem iz banke kao (oprostite mi molim vas!) popišan (da ne kažem nešto još gore), shvatajući samo da sam u dubokim problemima, iz kojih izlaza nema. Ali i besan na sebe jer sam „sam kriv“ za sve.
I trajaće to tako dokle god zakon bude iznad morala i nemoralni ljudi budu pravili zakone. Znači, biće to tako dok je sveta i veka. I ima da iskašljavaš svoju muku još nekoliko decenija, osim ukoliko milosrdna ruka smrti pre toga ne dođe po tebe da ti prekrati muke i spasi te pakla ovozemaljskog (mada se užasavam i pomisli na to šta bi u tom slučaju bilo sa mojom porodicom, ostavljenom na milost i nemilost banke, bez mogućnosti da se pokrije ta prokleta mesečna rata. Užasna pomisao, zaista! Biće da me smrt ipak plaši više od života!).
I gde sam tu ja? Ma verovatno nije ni važno, ne obraćajte pažnju, čovek uvek nekako izdrži sve do kraja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
