Barikade i granica sa Kosovom

Nažalost, umesto da nam bude lepo, samo posle dva dana je došlo do nastanka poznatih problema. Nakon hapšenja Srbina na graničnom prelazu Jarinje, bivšeg policajca Kosovske policije, koji je nedavno skinuo tu policijsku uniformu, Srbi su postavili barikade na deonici puta od Jarinja do Kosovske Mitrovice.

Barikade su se sastojale od teških kamiona koji su preprečili put i onemogućili bilo kakav saobraćaj tim delom Ibarske magistrale. To je trajalo danima, a traje i danas.

Međutim, šta je interesantno i na šta treba obratiti pažnju. Te barikade su se nalazile u mestima Lešak, Sočanica, Banjska, Srbovac i Rudare ispred Kosovske Mitrovice. Celim tim delom puta okolo se nalaze srpska sela i živi samo srpski živalj. Nema Albanaca. Na taj način barikadama se onemogućuje kretanje Srba. Koliko sam primetio, vozila KFOR-a prolaze, a uz to oni prolaze i helikopterima do prelaza na Jarinju.

Uz sve to od strane kosovske vlasti je zatvoren prolaz za sva vozila i pešake na prelazima Jarinje i Brnjak. Ta vest o zatvorenosti ova dva prelaza, i o barikadama na putu se ponavlja na svakih sat vremena svakodnevno.

Naš povratak nazad, kući, za Beograd je onemogućen. Raspitujemo se o alternativnim putevima izlaska iz ove svojevrsne blokade, ali svi ti pokušaji danima ostaju bezuspešni.

Tek jedanaestog dana od našeg dolaska odlučujemo se na povratak. Na Jarinje ne možemo, na Brnjak ne možemo, odlučujemo se na alternativni zaobilazni put koji vodi prema Kosovskoj Mitrovici, odnosno Zvečanu, a onda preko Banjske ka Novom Pazaru, i dalje preko Raške i Kraljeva do Beograda.

Krećemo na put. Odmah od kuće u Sočanici, zbog barikada na putu, morali smo da skrenemo na zaobilazne seoske puteve. A putevi nikakvi. Zbog kiše, koja je tih dana stalno padala, oni su raskaljani i teško prohodni. Uz to mnogo je vozila iz oba smera, a putevi su uzani, tako da su mimoilaženja bila na pojedinim mestima nemoguća. Zato je bilo dosta vozila zaglavljenih u blatu pored puta.

Dok sam se kretao ovim delom puta, stalno sam razmišljao dokle će trajati ovo strpljenje ljudi u ovim vozilima. Plašio sam se da ne dođe do sukoba. Pitao sam se šta mi to radimo sami sebi. Čemu ove barikade?

Još kada sam čuo da škole ne rade, đaci ne idu u školu danima, da radnici ne idu na posao, i to ne rade samo srpske škole i ne rade radnici Srbi, onda se zaista pitam čemu sve ovo.

Od Banjske smo kolima krenuli prema Novom Pazaru. Trebalo je voziti nepoznatim putem preko visokih brda, a uz to nas je pratila i kiša.

I najednom, na vrhu jednog brda, na moje veliko iznenađenje stižemo do graničnog prelaza, pravog graničnog prelaza sa policijom, koji nisam očekivao. Svi okolni objekti i sam granični prelaz sa dve trake deluje novoizgrađen i ono što je najčudnije izgradila ga je Republika Srbija. Granični prelaz sa kosovske strane ne postoji. Znači – Srbija je izgradila državnu granicu prema Kosovu i Metohiji – prva, pre i samih Kosovaca. Izgradila je granicu prema Kosovu za koje sama kaže da je deo Srbije i da ga nikada neće priznati kao samostalnu državu.

Ponovo ovde postavljam pitanje šta mi to radimo?

Ono što želim da naglasim jeste da je deo puta do te „granice“ koji pripada Kosovu asfaltiran i očuvan, a odmah posle te granice put je potpuno uništen, sve „rupa do rupe“ tako da smo jedva sišli do Novog Pazara.

Tek kada smo stigli u ovaj grad, malo smo odahnuli. Ostali deo puta nam je bio dobro poznat, ali sam ipak vozio sa dosta napora, zbog napetosti i zamora pa smo u Beograd stigli tek posle osam sati vožnje, trista kilometara – osam sati vožnje.

Moram reći još nešto, a to je trenutak kada mi je nezainteresovani i odsutni mladi policajac na usamljenom srpskom graničnom prelazu rekao: „Ne treba dokumenta, samo skinite nalepnice sa tablica automobila i vozite“, da sam se osećao poniženo i jadno. To je trebalo da znači da sam stigao u svoju zemlju Srbiju. A ja se pitam, šta je sa mojim Kosovom, šta je sa mojim zavičajem Sočanicom, šta je sa mojim Leposavićem.

I na kraju se pitam dokle će ova igra sa ovim izmučenim narodom da traje, i kada će se narod jednom osvestiti i odlučno reći: „Dosta bre više.“

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.