Baš neobična obveznica

Mada je B92 sa Beogradskom berzom potpisala ugovor o vanberzanskom trgovanju, sve karakteristike njene obveznice i potpuno odsustvo svake reklame za potencijalne investitore, svedoče u prilog tome da se ne očekuje da, očito već poznati prvi kupac, odnosno finansijski spasilac, obveznice dalje prodaje na sekundarnom tržištu. Prvo, obveznice B92 su negarantovane, dakle, njihovom kupcu niko ne garntuje, nijedna banka niti drugo pravno lice, pa ni sama B92 svojom realnom imovinom, da će biti otkupljene i na njih isplaćivana kamate u garantovanim rokovima. Vanberzansko tržište ne zahteva ovakve garancije, dok bi prajm i standard trgovina zahtevali garanciju ili prvoklasne (prajm) ili druge poslovne banke (standard) ili drugog pravnog lica ili garanciju realnom imovinom emitenta obveznice. I povrh svega toga ni emitent ni njegovi garanti ne bi, po svom poslednjem bilansu, smeli da iskažu gubitke. Pošto B92 u pet svojih poslednjih godišnjih bilansa iskazuje gubitak, vanberzansko tržište je i formalno jedino sekundarno tržište na kome bi se njena korporativna obveznica mogla pojaviti, čak i da namera o sekundarnom, dakle nekontrolisanom, trgovanju tom obveznicom postoji. Ali, učešće široke investicione mase se ovom prilikom ne očekuje niti se želi. Zato medijski tako atraktivna obveznica nije ni imala nikakvu medijsku, niti bilo koju drugu, prezentaciju za investitore. Od firme u finansijskim teškoćama pre bi se moglo očekivati da umesto obveznica emituje akcije i tako uvođenjem novih vlasnika poveća kapital, ali sem što sadašnji vlasnici B92 sa vlasništvom ne žele da rizikuju, kao opravdanje im može poslužiti i važeći zakon po kome stranac ne može postati većinski vlasnik u elektronskom mediju. Uzgred, upis ovih obveznica u Citadel sekjuritis traje do 11. februara.

UPOZNAJ DOMOVINU DA BI JE VIŠE VOLEO: Protekle nedelje smo imali još jedne istorijske lokalne izbore. Koji su, kao lakmus papir, pokazali da Haški tribunal ništa pod milim bogom ne razume. Kad „mrsi“ o Balkanu, ključnim zemljama regiona i istorijskim događajima. Oni će nama, koji smo proturili toliko istorijskih datuma još za Titova vakta, da kažu šta je važno, a šta nije, i kad je važno, a kad nije. Kod nas je važno uvek, sem kad nije važno. A kad nije, zna se ko odlučuje. Onaj ko odlučuje o svemu. Je li Tito još živ? Nije. Je li Milošević živ? Nije. Onda, molim. Kad je tako, onda nije smelo da ispadne ovako. Da Vojislavu Šešelju uskrate pravo da se u ovom istorijskom trenutku javi. On bar zna kako se i gde se piše istorija. Ali od toliko istorije, izgleda da smo gotovo prevideli onoliko stvarnog života. Vanredni lokalni izbori u vojvođanskom mestu Odžaci zbilja je trebalo da imaju neku važnost. I to, navodno, za borbu protiv najmalignije bolesti u Srbiji: korupcije. Tek za vreme izbora u Odžacima počeo je da važi novi Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije čijim se 29. članom javnim funkcionerima zabranjuje da koriste javne resurse i skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu funkcionera, za promociju političkih stranaka. U Odžacima je trebalo da vidimo da li Zakon koji važi, i deluje. Ali, znate, kad nas spopadne istorija! Načisto se obeznanimo, pa razne srpske vertikale, pa horizontale, pa standardi evropski, pa islamski, daleko bilo, obnevidimo. Tako da je ovaj važan test spao na par slova, uglavnom forumaša, koji su debelo obeležili jedino Dušana Bajatovića direktora Srbijagasa jer je kao poznati SPSovac provlačio gasovode po Odžacima na sve strane sveta. Nešto je pominjan i Ivica Dačić i neko vozilo kojim je ojačan, baš u trenutku najveće istorije, odžački MUP. I toliko. Agencija za borbu protiv korupcije imala je sednicu posle održavanja istorijskih odžačkih izbora. Ali drugim povodom. Mada bi, zbog dosadašnje širine s kojom su tokom istorijskih i drugih izbora, korišćeni javni resursi i javne funkcije, bilo zanimljivo da se oglasila povodom promocije ove zakonske zabrane. Ni Transparentnost Srbija nije ništa objavila na svome sajtu. Verovatno čekaju da prođe i ova istorija. Mada to kod nas zna da potraje. Pa, traje, pa traje, pa traje…

ŠARIĆ I DRUGOVI: Ovo što nam sad Agencija za privatizaciju po novinama objavljuje ko su ljudi kojima je prodavala naše hotele i restorane, uključujući i one na Zlatiboru, teška je uvreda za zdrav razum. Ceo Beograd i cela Srbija znali su sve vreme, a ponekad smo i mi novinari obaveštavali Agenciju, i kome je sve te nesrećne ugostiteljske objekte prodala i ko su u stvari ti novi vlasnici. Bivalo je o njima da se koješta pročita i u raznim belim i drugim knjigama, ja sam jednom fantastičnu priču o tome kako je za džab- džabe „skinut“ jedan poznati beogradski restoran, našla na sajtu Beogradske berze u regularnom izveštaju revizora. Sve lepo crno na belo, nema laži nema prevare. Sem što je restoran promenio vlasnika zakonitom prevarom. Sve po zakonu, a ništa u stvari nije. Zašto je država propustila da zaštiti tako atraktivnu imovinu od kriminalnog miljea, za to postoje dve verzije: po jednoj, koju mi je davno pripovedao jedan poznati ekonomista, država je sumnjivcima i ostalim hohštaplerima prodavala firme s namerom da ih, na kraju krajeva, proda još jednom. „Sve se to u policiji lepo beleži, i ko je kupio i kako je kupio. Pa kad više ne bude bilo šta da se prodaje, oni lepo izvade te zapisnike, pa vlasnike u zatvor, a firme na prodaju, Jovo nanovo“. Ili kako mi je lepo jednim čuvenim povodom objasnio jedan ministar: „Pa šta ako je privatizacija te firme propala, naplatili smo mu garanciju“. Postoji i još jedna verzija, da je država kriminalcima, za čija je kriminalna dostignuća, navodno, tek sad saznala, sad kad nas obaveštava, omogućila da operu svoj prljav novac. Kad su posao obavili, sad da vrate caru carevo… Baš lepo.