Basara, Atlagić i Ataturk

Ovakvim načinom odbrane naše glumačke carice Jelisavete, koja je u svojoj dugoj karijeri ostavila dubok trag u srcu ogromne većine građana Srbije i bivše Jugoslavije, Basara hoće u stvari da zakamuflira neoborivu činjenicu da je ovu divu izložila besprizornoj kritici sadašnja vlast jer su Atlagić i Martinović koji je kasnije ovom anonimnom univerzitetskom profesoru odao priznanje za intelektualnu hrabrost, samo glasnogovornici našeg Svevišnjeg.

Naime, nisam nigde pročitao da su se oni koji predstavljaju gotovo redovni predmet Basarine radikalne kritike, dakle pripadnici „bojkotaške opozicije“ pridružili pomenutoj skandaloznoj kritici, niti da se naš Faraon eksplicitno distancirao od svojih lakeja. Ovi lakeji, ma koliko da se predstavljaju kao rodoljupci, zapravo su u suštini „srebroljupci“ ili, ako se hoće, rodoljubi iz ličnog interesa.

Prikazivati ove intelektualne patuljke kao sledbenike „srpske mejnstrim“ kulture je samo pokušaj da se satanizacijom srpske kulture kao takve, izuzevši nekolicinu među kojima je svakako i Basara, relativizuju katastrofalne posledice vladavine ovoga režima koje Srbiju približavaju onome što se metaforički može označiti kao „limbo“ (predvorje pakla ili sam pakao).

Basara svoju kolumnu završava prizivom Mesije u liku Ataturka koji bi Srbiju mogao izvući iz svekolikog kulturnog primitivizma, pri čemu svakako aludira pre svega na navodne klerikalne tendencije koje su odvajkada u osnovi „mejnstrima“ srpske kulture, koja, dakle, kao u osnovi neliberalizovana kultura, predstavlja „rak ranu“ sekularnoj državi.

Tačno je da je Ataturk, pre svega odvojivši islam od države i dodelivši ženama pravo glasa, uspostavio Tursku kao svetovnu, laičku republiku.

Ali, čini se da Basara previđa da je izvorno ime ovoga velikog reformatora bilo Mustafa Kemal, dok mu je turski parlament dodao prezime Ataturk (otac Turaka).

Zašto?

Pa zato što je on predvodio turski nacionalni pokret i posle pobede u tom ratu za nezavisnost Turske sproveo turkifikaciju Turske, koja je nalagala ne-turskim manjinama da govore turski u javnosti, u cilju stvaranja jedinstva države.

Drugim rečima, Ataturk je bio liberalni nacionalista (ma koliko ta sintagma za Basaru značila „drveno gvožđe“).

On je, za razliku od naših kvazipatriota, bio autentični patriota.

S druge strane, Basara je, kao potpisnik Apela 88, zdušno podržavao Mila Đukanovića koji je u nastojanju da svoj etnonacionalizam zaokruži podređivanjem pravoslavlja svojoj autokratskoj vlasti izazvao masovne litije u Crnoj Gori, u kojima nisu učestvovali samo Srbi, da bi na kraju njegova partija izgubila izbore.

Iako nisam vernik, kao liberal držim da su i vernici građani izjednačeni u pravima sa ne-vernicima i agnosticima, te da su i naznačene litije izraz građanske neposlušnosti usled brutalnog mešanja vlasti u unutrašnje stvari verskih institucija, čime se dovodi u pitanje princip odvojenosti crkve od države.

Misliti da je u Srbiji Aleksandar Vučić dolazio pokojnom patrijarhu na poklonjenje je naivnost prvog reda.

I na kraju, valja reći da sekularna država, po samoj svojoj definiciji, nije ni ateistička ni teistička, već instanca neutralna prema obema ovim orijentacijama na nivou društva.

Autor je pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga