foto: Antonio Ahel/ATAImagesČemu sve u svom hiljadugodišnjem životu nisam svedočila, pomisli maslina u rastrojstvu, cvetanju renesanse od gotovo tri veka, rađanju umova poput Aligijerija, Petrarke, Makijavelija, Bruneleskija, Đota, Mikelanđela, Fra Anđelika i Monteverdija, osnivanju prvog univerziteta na tlu Evrope, usponu Venecije i Đenove, padu Venecije i Đenove, raznoraznim Velikim gladima i Crnim smrtima, raznoraznim Musolinijima i Berluskonijima, ali i svetlosti dvadesetog veka – De Kiriku, Morandiju, Pirandelu, Pavezeu, Kalvinu, Eku, Feliniju, Pazoliniju.
Ne bih li, na koncu, pomisli dalje maslina u rastrojstvu, doživela da me crni tić Mitrović – čupa pa sadi! I to da me sadi, baš ovde, u dvorištu ove njegove, zastrašujuće velike, džiberske pagode, od same pomisli na to oblije me hladan znoj, sva prebledim i dobijam napade panike, pomisli naposletku maslina u rastrojstvu.
A kada pomislim, pomisli maslina sva prebledela, da me je crni tić Mitrović dopremio, baš ovde, u Srbiju, samo čekam kada će se neko posrati ili istovariti šut poda mnom, ne bi me čudilo da se sam crni tić Mitrović, kada se demoliran vrati sa neke žurke, posere poda mnom.
Zapravo, crni tić Mitrović se, pomisli dalje maslina sva prebledela, na izvestan način već posrao nada mnom tako što me je – pompezno i bez osnova, kako samo on ume – proglasio najmatorijom maslinom u Evropi, a ne da nisam najmatorija, nego ima tri puta matorijih maslina od mene na Kritu.
A tek kada pomislim, pomisli maslina sva posrana, da ću možda vekove provesti, baš ovde, kraj njegove, zastrašujuće velike, džiberske pagode, dođe mi da oduzmem sebi život, doduše, ne znam kako ću sebi oduzeti život s obzirom na to da sam maslina.
Ipak, mislim da bih mogla, pomisli dalje maslina sva posrana, posmatrajući sve to razmetanje, dilejisanje, laprdanje i šmrkanje oko sebe – a koristeći se motivacionom metodom Žane Poliakril: kako zračiš tako privlačiš – ubrzo upasti u tešku šizofrenu katatoniju i tako privući sopstvenu smrt.
No, pre no što se posvetim privlačenju sopstvene smrti, pomisli maslina nešto manje posrana, dođe mi da napišem kratak esej (duži i ne zavređuje) o fenomenu crnog tića Mitrovića, naslovljen: O značaju beznačajnog, ali ne znam kako ću uopšte napisati esej s obzirom na to da sam maslina.
Kako god, pomisli dalje maslina nešto manje posrana, crni tić Mitrović zauvek bi bio i ostao ono što suštinski jeste, dakle, niko i ništa, da nema zastrašujućeg broja onih što svoje životne rupe popunjavaju životima drugih i time crnog tića Mitrovića čine samoprecenjenim (reč za kojom vapi srpski jezik), oholim, paranoičnim i četvrtnadarenim superstarom.
Nije ovde, kada bolje razmislim, pomisli maslina, uopšte reč o crnom tiću Mitroviću, već o onima, a ima ih koliko ne želite da ih ima, što crnom tiću Mitroviću omogućuju da svoje patološke sadržaje plasira u spoljnu sredinu, pre svega, gledaoci iz nehata, gledaoci sa predumišljajem, gledaoci uopšte, potom nepregledan red dodvorica i flastera zalepljenih za nezasito dupe crnog tića Mitrovića, potom oni koji zarad jeftinih pet minuta slave pristaju da se pojave u njegovom patološkom televizijskom programu, te svi ostali malodušni živi mrtvaci.
Kada maločas pomislih na spoljnu sredinu, pomisli dalje maslina, zapravo sam mislila na unutrašnju sredinu, i to na čovekovu unutrašnju sredinu, da se tako morfološki izrazim, u koju crni tić Mitrović nezadrživo bljuje i slini, tako da njegov masovni auditorijum nije, slatkorečivo kazano, masovni auditorijum, već masovni vomitorijum.
Ovde naročito mislim, pomisli i to maslina, na one što televiziju crnog tića Mitrovića gledaju ne bi li se tobož sprdali, jadikovali i lamentirali, jer gledanje televizije crnog tića Mitrovića iz znatiželje i posprdnih pobuda dođe mu isto što i jedenje govana iz znatiželje i posprdnih pobuda.
Dokle god ne shvate, a sav je slučaj da nikada neće shvatiti, pomisli maslina setno, da običnim pritiskom na dugme daljinskog upravljača, ništa lakše od toga, mogu da prestanu da ga obasipaju pažnjom i gomilama love za njegove sumanute ideje, njegove jahte i njegove, zastrašujuće velike, džiberske pagode, i dokle god ne budu spremni da se, zarad vlastite i kolektivne psihofizičke dobrobiti, odreknu to malo jeftine i loše zabave – a nikada se neće odreći to malo jeftine i loše zabave, jer slađa im je podmukla sociopatska patka crnog tića Mitrovića u sopstvenoj sebičnoj guzici, od malo odricanja u korist zajednice – dotle će crni tić Mitrović biti ono čime su ga sami stvorili.
Gde sebičluk i samoljublje zavladaju, pomisli naposletku maslina setno, raste samo pustinja.
A u pustinji ne rastu masline, pomisli naknadno maslina, a bogme ni praziluk.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
