Maj je Srbiji doneo dve tragedije koje su ugasile sedamnaest života. Građani i javnost su sa pravom uznemireni jer osećaju da su dosegli dno trpeljivosti prema faličnostima sistema i režima koji su direktno i indirektno krivi za urušavanje dostojanstva, bezbednosti i prosperiteta.
Ipak, jedna tragedija je odjeknula jače od druge. Deca su izgubila živote.
Tamo gde bi trebalo da su najbezbedniji, u školi, jedni pored drugih, sa svojim učiteljima.
Tugu i gubitak nije moguće kvantifikovati i reći da je jedna tragedija veća od druge, ali o jednoj pričamo više jer je konačno ukazala da se problemi obrazovnog sistema više ne mogu gurati pod tepih.
Ako se sad ne uradi sve što je u ljudskoj moći, obrazovnog sistema možda nestane.
Ove reči se ne obraćaju režimskim organima i donosiocima odluka u Srbiji. Bilo kakav apel vlastodršcima u ovom trenutku koji bi apelovao na njihov razum, na logiku, na brigu za budućnost države i njenih građana neće naići na odjek u strukturama kao što nije nijednom dosad. Prestanite i da tražite.
Pišem ovo kao apel kolegama prosvetnim radnicima, roditeljima voljnim da čuju, pa i ponekom pripadniku omladine, ako ih ima koji još uvek posvećuju pažnju tradicionalnim medijima.
I sam u dilemi da li je na meni da popujem sa geografske distance i da li je prošlo dovoljno vremena. Ali ako ne sad, kad? Zašto ne bi čuli sve glasove koji imaju nešto da ponude?
Krenite u promene od sebe. Nemojte srljati u nuđenje savršenih rešenja. Dozvolite sebi da se paralelno uz traženje rešenja bavite i identifikacijom uzroka.
Odgovor na pitanje kako to uraditi je bio tu odmah, na samom mestu tragedije. Na dan smrti dece u „Ribnikaru“, među građanima koji su se okupili da ožale tragediju, na ogradi škole se pojavio natpis koji je prosto rekao „Razgovarajte sa decom“.
Tuga je očinila da se te reči odbace sa osvetničkim besom. A taj bes i ta nemoć odjekuju i u predlozima za reformom obrazovnog sistema.
Strogoća ovaj put neće rešiti ništa. Agresija će stvoriti novu agresiju.
Batina nije iz raja izašla i morate je u potpunosti odbaciti, a ne apelovati da se ponovo uzme u ruke.
Obraćam se direktno predlogu Radoja Ćeranića sa portala Zelena učionica u 16 tačaka koji su preneli Nova i N1, ali i svim komentatorima koji podržavaju, svim nastavnicima, roditeljima, pa i samoj deci od čijih predstavnika se čuo eho potreba za više strogoće.
Svaki zahtev za većim platama svih zaposlenih na svim nivoima obrazovanja je neupitan. Nastavniku se, pre svega, mora iskazati poštovanje tako što će biti adekvatno plaćen za svoj rad.
Očekivati od kriminalne hobotnice, koja vlada Srbijom samo i isključivo radi patološke demonstracije moći i ekstrakcije resursa radi ličnog bogaćenja, da uradi nešto po tom pitanju je suludo.
Neće vam smanjiti administraciju. Neće vam omogućiti upotrebu adekvatnih tehnologija u obrazovanju. Neće nikada izabrati nestranačku ličnost za ministra. Neće smanjiti broj godina potrebnih za odlazak u penziju.
Neće uraditi ništa po pitanju zapošljavanja nastavnika po zasluzi, a ne po političkoj liniji.
Ali evo šta može da se uradi.
Nemojte zahtevati arbitrarno izbacivanje dece iz škole i lakše izbacivanje sa časa. Prihvatite svako dete, kakvo god, odakle god, u najboljoj veri da je svako dete jednako vredno pažnje, ako ničega drugog.
Čujte svako dete, sa svim njegovim problemima, ispadima, mogućnostima i nemogućnostima, talentima i frustracijama. Ne gurajte probleme pod tepih, jer će vas kad-tad stići.
Zapravo, ne gledajte na decu kao na probleme. Ne dižite ruke od njih. Razgovarajte sa decom.
Umesto nekakvog pedagoškog nadzora nastave, sa tim istim pedagozima i psiholozima, gde postoje, radite na gradnji sopstvene empatije, a onda i dečije.
Pratite ponašanja svojih učenika i pokušajte da ih razumete. Nemojte ih osuđivati. Nikada ne učinite da se osećaju kao da ne pripadaju. Vi i pedagog, odvojeno ili zajedno, razgovarajte sa decom.
Nemojte tražiti pojednostavljivanje procedure smanjenja ocene iz vladanja. Ako išta tražite, tražite ukidanje ocene iz vladanja.
Prestanite da kvantifikujete vladanje i da verujete da ono može da se kvantifikuje. Prestanite da vršite pritisak na decu da veruju da postoji univerzalna normalnost.
Prestanite da im namećete poslušnost po sopstvenom modelu. Razgovarajte sa njima, čujte šta žele i kako se osećaju.
Nemojte tražiti pravo da arbitrarno preturate po đačkim torbama, i to po pritužbi vršnjaka. Nemojte stvarati policijsku, totalitarnu državu unutar škole.
Nemojte stvarati mreže doušnika i miljenika. Nemojte žudeti za dodatnom silom i autoritetom. Nemojte stvarati pritisak na privatnost deteta. Nemojte detetu tu privatnost pokušati da otmete.
Nemojte zahtevati finansijsko kažnjavanje roditelja dece koji se „ne vladaju“. Da, roditelji snose veliki deo odgovornosti i za probleme i za rešenja u vaspitno-obrazovnom procesu. Ali nemojte stvarati deci dodatni pritisak nepotrebnom svešću o ekonomskom statusu svojih roditelja.
Nemojte stvarati mogućnost da i jedno dete kod kuće čuje „Ako napraviš neko sranje u školi, nema novih patika“. Razgovarajte sa decom o pritiscima socioekonomskog statusa.
Na kraju, nemojte sve ovo pravdati sa „I nas su tukli/maltretirali/zlostavljali/muštrali u školi i šta nam danas fali?“. Kao neko ko je prošao kroz sve nivoe obrazovnog sistema u Srbiji, moram da kažem da ako ne vidimo dalje od toga kako su nas tretirali i ne možemo da ponudimo ništa bolje, onda nam sve fali!
Pravdam kapacitet da napišem ove reči činjenicom da me je država Srbija (besplatno) odškolovala za prosvetnog radnika, a onda i naterala da profesionalnu sreću potražim na drugom kontinentu.
Pravdam ih i time da sam kao učenik prošao to o čemu se govori i poželeo da nijedno dete više nikada to ne doživi.
Ja sam neuspeh i sistema u Srbiji, a i sopstveni. Svi vi koji ste u Srbiji još uvek i radite kao obrazovni radnici ste heroji u startu. Ali pre nego što počnete da menjate sistem, vidite šta možete da promenite kod sebe.
/Žao mi je što ovo moram da kažem svojim kolegama, ali ako niste voljni, ili u mogućnosti, da prihvatite da ste vi tu zbog dece, a ne oni zbog vas, možda je i bolje da ostavite sistem da se uruši u potpunosti. Pa ćemo zajedno krenuti od nule.
Autor je doktorand i asistent na Indiana University Bloomington, USA
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.