Bauk rehabilitacije

U našim uslovima rehabilitacija implicira ono što se u teoriji igara zove „Zero-sum game“ – rehabilitacija povlači osudu onih koji su se koristili pravosuđem (ili drugim institucijama) da se obračunaju sa rivalima, odnosno protivnicima.

Koliko ovakve pojave mogu imati apsurdni karakter dobro ilustruje nedavna rehabilitacija bivšeg jugoslovenskog premijera Cvetkovića koji je potpisao Trojni pakt.

Osuda zbog potpisivanja međudržavnih dokumenata nije ni korektna ni neprihvatljiva – ona je, po pravilu, prosto apsurdna. Niko ne potpisuje važne sporazume na svoju ruku, već u ime vlade. Ako bi se išlo tekućom logikom onih koji se bave proizvodnjom državnih, narodnih i drugih neprijatelja, onda bi mnoge skorašnje i ne tako skorašnje ličnosti došle pod udar kritike, pa i zakonskih gonjenja. General Kalafatović potpisao je kapitulaciju vojske Jugoslavije 17. aprila 1941, pa ga za to niko nije osuđivao. Kao što se zna, on lično je pokušao da izbegne učešće u kapitulaciji, ali je na kraju pristao na čin za koji je znao da mu neće doneti slavu.

Sledeći pomenutu logiku uspaničenih „patriota“, država Srbija bi trebalo da na optuženičku klupu dovede i potpisnike tzv. Kumanovskog sporazuma (juna 1999), koji je po svim parametrima bio KAPITULACIJA. Da li je trebalo ovu kapitulaciju potpisati ili ne stvar je mišljenja, ali oni koji su stavili potpis toga dana i Kosmet predali stranim silama, sigurno nisu to uradili na svoju ruku, a ni sa nekim zadovoljstvom.

Uzgred, šta bi bilo i sa rehabilitacijom Dragutina Dimitrijevića Apisa, koju su inicirali Moša Pijade i Aleksandar Ranković, da bi se poništila sudska odluka sa Solunskog fronta? Zarad dezavuisanja kraljevske kuće, rehabilitovan je čovek koji je Srbiju (i Evropu) uveo u rat, koji će Srbiju stajati četvrtinu celokupne populacije (polovinu muške).