Beda u džepu, beda i u glavama

Na društveno-političku scenu stupa, u stvari, već viđena koalicija, sa malo izmenjenim sastavom koalicionih partnera, u kojoj dominira SNS na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Kako se odnositi prema ovoj staro-novoj vlasti posle ovogodišnjih aprilskih izbora i šta treba da bude glavni akcenat u njenom radu, pitanja su koja danas traže praktičan odgovor. Principijelno, nije uputno kritikovati vlast odmah posle njene pobede na izborima, jer tada ima najveći legitimitet, izražen najvećim procentom glasova izašlih birača na birališta. U toj fazi bi čak i parlamentarna opozicija mogla da bude uzdržana od kritike, pokazujući strpljenje za određeni protok vremena, neophodan za realizaciju utvrđenih ciljeva i zadataka. Kritika vlasti može da ima pozitivne efekte, a samim tim i opravdanje, tek onda ako vlast počinje da pravi greške i promašaje, zaboravljajući na data izborna obećanja. Naravno, ovakav pristup, koji podrazumeva uzdržavanje od kritike vlasti, u najboljem slučaju, može da važi za situaciju kada na izborima pobedi nova politička snaga, dakle, kada se konstituiše „nova vlast“, što se u političkoj praksi ređe dešava.

Međutim, u ovom slučaju, kada je u pitanju staro-nova vlast, uzdržavanje od kritike vlasti odmah posle izbora realno je neodrživo, iako je uslovno moguće. Nije održivo, pre svega, iz razloga što se sagledavanje postojećeg stanja i perspektive društvenog razvoja vrši ne samo sa stanovišta ciljeva koji će, uglavnom, biti proklamovani u ekspozeu mandatara za sastav nove Vlade Republike Srbije, nego i sa stanovišta onoga što je aktuelna vlast činila ili nije činila, a obećavala, u prethodnom četvorogodišnjem periodu. Sa tog stanovišta kritika vlasti će, verovatno, i nadalje biti prisutna, možda i sa jačim intenzitetom, pogotovo ako se ne učini značajniji napredak na planu podizanja životnog standarda i kvaliteta života stanovništva. Dakle, životni standard, pre svega – to je glavni akcenat koji nužno mora da dođe do izražaja u radu novokonstituisane vlasti.

Životni standard stanovništva je veoma složen pojam koji podrazumeva ukupnost materijalnih, radnih, socijalno-političkih, pravnih, stambenih, zdravstvenih, obrazovno-naučnih i drugih uslova života i rada u društvu, koji determinišu kvalitet individualnog i društvenog života. Statistički pokazatelji i sva dosadašnja istraživanja i analize stanja pojedinih elemenata iz okvira životnog standarda, potvrđuju činjenicu da je životni standard u Srbiji katastrofalan i da je siromaštvo, kao njegovo glavno obeležje, doseglo dramatične razmere. U prilog ove činjenice dovoljno je pomenuti podatke koji se odnose, pre svega, na troškove života, visinu ličnih dohodaka i kupovnu moć naših građana. Naime, prosečna potrošačka korpa u Srbiji, u maju 2016, iznosila je 67.117,00 dinara, a prosečna mesečna zarada bez poreza i doprinosa 43.951,00 dinara, tako da je za pokriće potrošačke korpe bilo potrebno više od jedne i po prosečne mesečne zarade! Nesumnjivo, u pogledu životnog standarda stanovništva Srbija zaostaje za skoro svim državama Evrope, a po cenama u prodavnicama je na prvom mestu. Pri tome, većina građana postaje sve siromašnija, a bogati postaju sve bogatiji, pa je socijalna struktura društva sve manje stabilna, što nikog razumnog ne može činiti ravnodušnim.

Suočena sa teškim, naizgled nerešivim problemima životnog standarda, nezaposlenosti i korupcije, ogromna većina građana realno živi u uslovima koji se u zapadnim državama povezuju sa bedom, pri čemu „beda nije samo u džepu, nego i u glavama“. Najveći procenat nezadovoljnih je kod nezaposlenih, posebno mladih i školovanih ljudi, zatim, kod domaćica, penzionera, sitnih preduzetnika, zaposlenih u privatnom sektoru i dr., a znatno manji, na primer, kod zaposlenih u državnim institucijama. Ako isključimo tanak sloj bogatih, čije bogatstvo nije rezultat preduzetničkog rada, može se reći da smo danas skoro na nivou društvenog konsenzusa o tome šta treba da bude glavni akcenat u delovanju aktuelne staro-nove vlasti. Svakako, prioritet ima životni standard, uz napomenu da borba za poboljšanje životnog standarda i iskorenjivanje siromaštva i gladi, mora da bude praćena konkretnim rezultatima, a ne ponavljanjem praznih obećanja koja iritiraju građane, povećavajući njihovo nezadovoljstvo i razočarenje. Upravo konkretni rezultati na planu povećanja životnog standarda i poboljšanju kvaliteta života – osnovni su kriterijum za utvrđivanje stvarnog legitimiteta vlasti, koji danas izrasta, nažalost, više iz nade („Nada je hrana gladnih“ – kaže Aristotel), a manje iz uverenja.

Autor je univerzitetski profesor