Bejbi Lazanja će spasiti svet

Svako popodne, negde oko 15-16h, sedali bismo na kauč da odgledamo našu omiljenu seriju „Čari“.

Radi se o naivnoj fantaziji; radnja prati tri sestre veštice sa natprirodnim moćima, kako se bore sa silama tame. Sećam se da smo toliko bili zadubljeni u ekran kada bi počelo emitovanje, da smo prekidali i učenje, i telefonske razgovore, čak smo i zaključavali vrata uz molbu prijateljima i rodbini da nas u to vreme ne uznemiravaju.

Da li zbog činjenice da smo pratili popularnu tinejdž seriju, ili što su protagonisti bile tri devojke, tek svi su se zezali na naš račun. Nama to i nije bilo važno. To je bilo naše parče raja, beg od sumorne stvarnosti, i mesto gde ćemo isprazniti mozak na 45 minuta i uživati u naivi.

Razmišljao sam u godinama koje su dolazile o tom fenomenu… Smatram sebe filmofilom i teško prihvatam da gledam nešto što u narativnom smislu ne poseduje određeni kvalitet… Kako sam se onda navukao na „Čari“ do te mere, da smo u našem skromnom stanu imali i poster na vratima, sa sve tri tinejdž veštice Pru, Pajper i Fibi? I kako sam uspeo da to povežem sa Bejbi Lazanjom iz naslova, pitate se vi dok čitate ovaj tekst…

Pa, da stavimo stvari u kontekst.

Ako ste ispratili celu maniju oko „Barbi“ prošle godine, sigurno vam nije promakla i pesma „I’m just Ken“ iz pomenutog filma. Gledao sam Rajana Goslinga obučenog u šljašteće roze odelo i roze rukavice, kako peva tu numeru na dodeli Oskara, ostavljajući parče svoje duše na sceni. Posebno drag detalj mi je bilo saznanje da je to zapravo bila njegova ideja, da rekreira čuveni nastup Merilin Monro iz „Diamonds are girl’s best friends“… Šmeker i po, nema šta.

I dalje vam nije jasan kontekst, i gde je tu Evroviziji i balkanskom Bili Ajdolu mesto u priči? Ne, roze nema nikakve veze sa tim, niti pobednički ne-binarni nastup i činjenica da ovo sve više liči na Dženderviziju… Dobro, hajde da probamo ovako.
U petak se na društvenim mrežama zavrteo snimak ljupke američke ambasadorke u Zagrebu, kako sa osobljem bezbrižno igra uz koreografske pokrete Bejbi Lazanje, baš pred njegov nastup na Evroviziji. I ja nisam mogao da ne pomislim: kako nama za ambasadora zapade onaj nesrećni Hil? Mada, spram naroda i ambasador…

Svet, dakle, ide plesnim koracima napred, a nas zatupljuju sa crkvom, četništvom, i vraćaju nas u srednji vek svakim danom sve više. Zabranjuju nam zeke za Uskrs. Zabranjuju nam i Uskrs, jer je preko noći nekako postao Vaskrs. Samo tradicionalno, samo pokorno, samo nacionalizam, glava dole, poklon do poda, ništa osmeh i zezanje, samo ćuti, jer može i gore. I mi smo pristali da tako živimo naše živote, makar većinu vremena…

I onda dođe jedan naivni šou po imenu Evrovizija. I mi na par dana iskočimo iz mračnjaštva i zloslutnih priča, glupiramo se i uživamo u komentarima o stajlingu, nastupima, kao i činjenici da je Duška, zapravo, nekakav wanna-be Cane iz Partibrejkersa koji u paralelnom univerzumu radi prenos Evrovizije: „Letonija, Litvanija, isti đavo…“ Nižu se urnebesni komentari na X-u (Tviter u srcu), čekamo glasanje, učimo zastave Evrope sa decom…

Međutim, izgleda da nam je i to previše, jer su i to morali da nam uskrate.

Pokušali su prvo da za našeg predstavnika promuvaju državni projekat po imenu Breskvica, sa sve pojanjem crkvenim i kosovskim motivima, a kada im to nije pošlo za rukom, uradili su nešto još gore…

Po prvi put od kada pratim Evroviziju doživeo sam da se poistovetim sa mukama jednoga Topalka, da mi prekinu emitovanje kako bih gledao Kineza dok silazi niz stepenice aviona. Da vic bude još veći, dočekuje ga potomak radikala i naslednik četničkog vojvode verzija 2.0, klanja mu se i zahvaljuje – njemu, generalnom sekretaru Komunističke partije Kine. Pravi teatar apsurda.

Pa, kad bismo se vratili 40 godina unazad, mi bismo otišli 50 unapred. „U Jugoslaviji religija nije bila zabranjena, već je generaciji mojih roditelja koji su slušali Bitlse i gledali sletanje na Mesec bilo apsurdno da vrte pogače, ljube kašike i ikone, puze oko crkve…“ pročitah na istom onom X-u koji beše Tviter. Zgražavamo se nad muškarcem u roze suknji, a osamdesetih godina prošlog veka đuskali smo na ploču Olivera Mandića u štiklama i roze bluzi.

Zašto moramo da budemo kao oni – pokorni, servilni, uvek podeljeni oko nečega, naučeni da mračimo, da kunemo Teja Doru kao da nam je smrtni neprijatelj, samo zato što peva drugačije nego što bismo mi hteli?

Ja kao Tolkinov fan verujem da svetlo uvek nađe put, i da uvek pobeđuje. Ima nečeg simboličnog u liku Konstrakte obučene poput Belog čarobnjaka, koja je stala pored Teodore i senkom svoje majčinske figure i osmehom je čuvala od svega… Još veću simboliku, možda, ima slika Bejbi Lazanje koji je skočio sa mesta od sreće i slavio kada je proglašeno da Srbija ide u finale.

I dođosmo konačno do objašnjenja naslova teksta. Slika Teje i Bejbi Lazanje kako sede zagrljeni je budućnost Balkana, možda i budućnost sveta. Mladost nepokorena glupošću, primitivizmom i nacionalizmom. Samo dvoje mladih ljudi koji umeju da se smeju, koji znaju da uživaju i da gledaju napred.

Koji biraju da vide ono lepo što svet nudi. I zato napred, Teja, napred Bejbi Lazanja! Napred i svi vi koji se smejete i ne dajete na sebe, ne dajete da vas povuku u blato. Jer, kako neko reče: „Smeh je antidiktatorski i oslobađajući, i u stanju je da preokrene naglavačke sve hijerarhije moći.“ Zapamtite to.

I zato sledeće godine ne dozvolite da vam neki nebitni likovi prekidaju prenos. Iscrtajte srce sa logoa Evrovizije na jedan obraz, i zastavu zemlje za koju navijate na drugi, i smejte se i uživajte sa ostatkom sveta, u jednoj prelepoj gluposti koja nas makar na jedno veče ujedinjuje. Ja sigurno hoću.

P.S. Gde li sam ostavio poster „Čari“ sa Pru, Pajper i Fibi, pitam se?

Autor je lekar internista iz Niša

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.