Bela kuga

Pri tome se opravdano upitao: „Mogu li uopšte mere za pospešivanje populacione politike po svojoj prirodi, da ne budu populističke?“

Naziv kolumne „Vučićevi bejbi bumeri“ navodi nas na pomisao da moraju biti populističke, jer je i čitava njegova politika i neprekidna kampanja takva, ali je činjenica da taj problem nema samo Srbija, već i sve zemlje u okruženju. One koje su već članice EU imaju čak i veće probleme nego Srbija, pošto njih, osim povećanja rađanja i broja dece, čine i migracije, odnosno odlazak ljudi iz zemlje u najboljim godinama. A odlazak ljudi iz zemlje je još veći iz zemalja-članica u našem okruženju, jer je procedura odlaska, dobijanja posla i potrebnih papira, za njih jednostavnija.

Od pomenutih teza možda je najopasnija, a u nju veruju oni koji su skloni izmišljanju nekakvih zavera protiv nas, ili nekakve veze „krvi i tla“sa našom nacionalnom pripadnošću, a to je teza o biološkoj supstanci, koju, kako kaže Panović, koriste „korifeji Srpstva“, a ja bih dodao i razni zavetnici. Na žalost svih njih, posmatrajući genetski sastav takozvane mape zajedničkog pretka evropskih zemalja, dolazi se do toga da su naši preci, u slučajevima Srba, Hrvata, Bošnjaka, Slovenaca ili Crnogoraca, veoma slični, a u nekim grupama gotovo identični.

To navodi na zaključak da su neke razlike među ovim „našim“ narodima, prevashodno kulturološke prirode. Nešto u meni mi šapuće kako sam godinama radeći po svetu, s ponosom govorio da sam Jugosloven i da sam zbog toga svuda bio cenjen i uvažavan, a sada, zbog onih „korifeja Srbstva“, ne smem to ni da pomenem, jer će mi reći da je tu baš moja najveća greška, ili još gore – da sam izdajnik.

Verujem, da je mali broj ljudi pročitao članak u stručnom časopisu „Izgradnja“(broj 5 – 7, 2019) koji je godinama uređivao nedavno preminuli arhitekta i urbanista Branko Bojović. Pošto su u njemu uglavnom teme iz građevinske struke, čini vam se, ali samo na prvi pogled, kao i kod Panovića, da to što piše u pomenutoj kolumni, ne može imati neke veze sa temom „Bela Kuga“, a onda, na kraju shvatite da i te kako ima i to mnogo više nego što biste mogli i pretpostaviti.

Pošto je „Izgradnja“ dakle stručni časopis i pošto se u navedenom članku govori o načinu rešavanja stambenih problema, navodi se ona čuvena izjava Korbizijea, da je kuća mašina za stanovanje, a stanovi su mesta za „proizvodnju“ onoga što je najvažnije – mesta za „proizvodnju“ ljudi. U Srbiji je kroz duži period, divlja gradnja dostigla neverovatne razmere, a kvalitet te gradnje, oprema i funkcionalnost je na veoma niskom nivou, posebno u takozvanoj samogradnji.

Tako se ulazi na kraju u poglavlje patologije stambene politike i gradova, ali i države u celini, čime se praktično dolazi u potpuno neosvetljeni deo samog početka „bele kuge“o kojoj piše g. Panović. „Svi oblici društvene patologije – kaže se u članku B. Bojovića – nastaju zbog nebrige, neodgovornosti, neznanja, nedostatka društvene svesti, nedostatka dobre politike, ali i zbog pogrešno vođene politike. Nijedan oblik društvene patologije, ne nastaje sam po sebi, pa je to tako i sa patologijom stanovanja.“

Država danas kaže građanima da odumiremo kao narod, da joj treba više dece, da joj je potrebno stanovništvo, a ne kaže da je svojim lošim planiranjem naterala ljude u najboljim godinama da počnu život od nule, ili ispod nule. Pa im još kaže da imaju manjak patriotizma jer nisu spremni da svojoj državi rode po petoro dece.

Da bi se taj problem bele kuge rešavao uspešno, mora se početi od problema sela i ljudi na selu, ako to već nije kasno. A da bi se rešio problem sela i vratilo tamo stanovništvo, mora se odmah početi rešavati problem rentabilnosti proizvodnje u agraru, a ne da se večito vodi rat protiv srpskog seljaka i to još od 1945, kada je bio prinudni, pa obavezni otkup, pa sve do danas, kad se seljaku nameće uvoznički lobi koji obara cene svemu što seljak proizvede. Pa ko je u prošlosti izneo teret svih ratova, nego srpski seljak. A ko bi, ne daj Bože, sada, ako zatreba, kad su sela prazna?

To izričito zahteva pametniju državu, odnosno ljude koji drugačije misle i vode državu. U protivnom, lanac državne idiotije će se nastaviti sve dotle dok svi Srbi ne budu pod jednom kruškom, u jednom getu koji se zove Beograd.

Autor je arhitekta