Beli okovratnici i stradalnici

Kažemo uslovno jer ima perioda u kojima slobodna i istinita reč može da se gaji, bar u izvesnoj meri, a postoje i oni gde bi i za nijansu različit stav od aktuelne vlasti bio opasan.

Šta bi bilo zajedničko svim generacijama „Studenta“ u tom velikom nizu godina? Osim sentimenta koji proishodi iz samih atributa mladosti – sklapanja prijateljstava, doživljaja prvih ljubavi, od kojih su neke ostale doživotna romantika, a neke se i u brak pretočile… iz tog vremena potiče i literarni sentiment – tu su saradnici „Studenta“ napisali prve novinske tekstove i objavili prve književne radove, a znatan broj i stekao prva urednička i štamparska iskustva. „Student“ je bio najveći rasadnik novinara, košnica iz koje su izleteli i u standardnoj štampi se udomili mnogi kasnije poznati novinari…

Ovaj, uslovno rečeno, miran tok, sa podrazumevajućim omladinskim ritmom i pionirskim elanom pri stupanju na scenu javne reči, imao je dva izuzetka – predratni period i period oko 1968. Predratni je, sa Ivom Lolom Ribarom na čelu, imao kritički odnos prema aktuelnom režimu i prizivao drukčije, pravednije društvo. Taj se period „Studenta“ još uvek poima u romantičarskom znaku, kao njegova najsvetlija tradicija. Današnja humanistika, međutim, posebno aksiologija, ne gleda pozitivno na revolucionarni metod u rušenju građanskog društva – u praksi se pokazalo da su komunističke revolucije rezultirale totalitarnim poretkom, a mislioci otvorenog društva – Karl Poper i moderni aksiolozi – uvideli su da to nije samo posledica sticaja raznih nepovoljnih okolnosti, od loših ekonomskih i istorijskih uslova do vođa koji nisu bili na visini revolucionarnog etosa, već da je to strukturalna greška samog projekta, same vizije budućeg društva. Drugim rečima, građansko društvo se može menjati nabolje samo iznutra, evolucijom i raznim vidovima mirne građanske neposlušnosti; revolucija, nužno oslonjena na nasilje, neminovno vodi nazad. Mi ne možemo ni da zamislimo razmere promene sistema revolucijom, jer se, srećom u nesreći, naša revolucija usput i uzgred (lukavstvom pragmatičnog uma njenih vođa) inkorporirala u oslobodilački rat, pa smo je čak romantičarski doživeli, a ta romantika kod mnogih još traje. Inače bi u njenom izvođenju tekle reke krvi – svaki buržuj (i onaj sa dva-tri radnika-proletera) i onaj sa hiljadama njih; svaki kulak (od latifundista do sitnosopstvenika) morali da budu pobijeni da bi se uspostavio pravedan (besklasan) poredak prezrenih na svetu. Oktobarska revolucija je trajala sedam godina – stradali su milioni u njenom izvođenju, a potom milioni u njenom učvršćivanju i razvoju. Obilato je zalivana krvlju u celom periodu od 1917. do 1941. godine! Na nasilju se održavala i u svim drugim zemljama, od Centralne Evrope do Istočne Azije…

Odnos studenata 1968. prema aktuelnoj vlasti je takođe bio kritički, ali to nije bila pobuna protiv poretka, već protiv njegovog izneveravanja u praksi, zbog velikog jaza „između reči i dela“. Za više a ne manje socijalizma (komunizma).

Sudbina „studentskih lidera 1968“, kako ih je tadašnja vlast prozvala, bila je vrlo različita. Većina je, kao i njihova bratija u Americi, Francuskoj, Nemačkoj… mirno nastavila studije i otišla među „bele okovratnike“. Neki od aktivnih učesnika su dospeli i do visokih pozicija u svojoj struci (mahom novinarstvu), neki čak i u politici. Oni, međutim, koji su društvenopolitičke promene nakon 1968. smatrali samo kozmetičkim i nastavili svoj kritički angažman nisu dobro prošli. Lazar Stojanović, koji je sa Milivojem Majstorovićem u „Studentu“ ispisivao satiričnu hroniku „Biće bolje“, nerealno optimistički je pojmio tu marginu slobode, pa je uhapšen zbog svog filma o Titu iako je kao diplomski rad ocenjen najvišom ocenom od strane našeg najčuvenijeg reditelja, koji ga je na suđenju branio kao Antonije Brutovo ubistvo Cezara. Satiričar Rastko Zakić je privođen na saslušanje, a njegova zbirka aforizama zabranjena. Čitava grupa studenata koji su, u znak protesta što nema slobodnih glasila, osnovali „Slobodni (kućni) univerzitet“, uhapšena je pod optužbom da su kao „trockisti“ spremali državnu zaveru. Ispaštali su i posle izdržanih kazni, ne mogavši da se zaposle, pa su neki morali i u daleki svet radi kruha. Pisac ovih redaka nije spadao u radikalne kritičare režima već je, gde se moglo, u nešto tolerantnijim glasilima (takozvanim političkim ventilima) – „Omladinskim novinama“, „Ježu“, „Književnim novinama“ – objavljivao satirične parodije i aforizme. I to je bilo dovoljna (i dugotrajna!) smetnja za zaposlenje. Gotovo čitavu deceniju kasnije (1977) nije mogao da dobije posao čak ni u Zemljoradničkom listu „Zadruga“ iako je na konkursu bio najbolji kandidat. Izvestilac „Zadrugine“ komisije čak je odluku obrazložio rečima predsednika upravnog odbora da „ne možemo primiti V. T. jer je bio studentski lider 1968“. Zbog tog decenijskog manjka radnog staža neki „studentovci“ će do kraja života imati malu penziju.

Zanimljivo je i „čitanje stvarnosti“ i s njim povezano moralno raslojavanje nakon 1968. Dok su, recimo, urednici „Omladinskih novina“ Savo Dautović i Radivoj Cvetićanin, iako vrlo aktivni i na političkoj sceni, bili ne samo tolerantni već i predusretljivi prema „nepodobnim“ saradnicima, kao i radio-novinari Đorđe Malavrazić i Rajko Pavićević, neki od „studentovaca“ su izbegavali i „dobar dan“ da kažu prokaženim kolegama… No, ne sme se niko osuđivati zbog manjka hrabrosti. U vunenim vremenima neretko je opasan i kritički ton između redova, aluzijom ili sugestijom. Oči cenzora sve vide, a od njih do gubitka ne samo položaja već i posla samo je jedan korak. U takvim vremenima moralnost se ne ispoljava u (javnom) pomaganju nepodobnima već u prećutnoj podršci, da im se ne otežava sudbina izmišljanjem nepostojećih grehova, što su poneki revnosnici obilato činili zarad bržeg napretka u karijeri.

Autor je satiričar i publicista